Kako mi grozničavo nedostaješ.
Da se igram sa tom beskrajnom kosom i da mi ispuniš ruke.
Da ih ukrstim u snažnom zagrljaju ispod korena oštrih lopatica, zakržljalih krila iz prošlog života.
Da ti u toj čvrstini pritiskam svoje podbule obraze na neme i vite talase kostiju pluća, i nežne
grudi čvrstih bradavica, nenaviknutih na suvi vazduh sobe.
Da spustim ruku niže, do kukova.
Da te milujem po butinama u agoničnom strahu da:
-Ćeš mi iskliznuti, opet i opet?
-Ću nagrditi ruke o tvoju krljušt?
Da te mirišem dok ne počnem i sam da mirišem na tebe.
Da bih posle, u budućim noćima mogao da, poput kakvog vrlog devijantnog lopova, Lupena,
kriomice tražim miris-trunke tebe, tvog znoja, alkohola pomešanog sa mirisom tvog izmorenog
tela, svežih kifli, namaza i jake, ‘poentilistički’ šarene polusuve šunke.
Da ti je glava na mojim butinama dok ležiš kraj mene poput usnule sfinge i dok tada, i jedino
tada gledaš na gore, kroz mene, i izVan, daleko izNad
U avione što crtaju nebo.
Da se jebeno ušijemo kako si oduvek maštala i kako ne bih pobegao od tebe. Toliko si jaka.
Da trošimo dane u ugljen-monoksidnoj kopreni lučkog dela grada.
Da pričamo o svilenim spavaćicama u boji kože koje su nosile naše majke.
Da poput kompulsivnih preforsiranih odlikaša nalazimo dramatičnu simboliku brojeva
registarskih tablica.
I da poput poluslepih, isprepadanih pasa što žive kraj hidranta, slavimo prostor. Ničiji, dakle naš.
Da jedemo slaninu na oborenim betonskim žardinjerama tik ispod oluka dok nam se rite suše i
isparavaju usred novembra što ima aprilsku hirovitost.
Da se imamo svuda. Na travi, na drvetu, kraj vode, raznim pokretnim i nepokretnim prostorima
koji se kreću zajedno s Planetom, u svim dobima dana i nasumično. Afektivno.
Da ležimo goli na izvrnutim stvarima, spojenim u mozaik livadske posteljine.
Da te držim čvrsto.
Dok te ne pustim.
NENAD MILENKOVIĆ- PANIĆ
