Trebalo je da poveruje u ono što ja znam – neprestano trčanje u zagrljaj neće promeniti stvari. A otvaranje nečijih očiju jeste bio moj adut od kako postojim ovakav kakav jesam. Izgradio sam svoj lik čitajući o izuzetnim pojedincima. Toliko sam ga snažno izvezao da se ponekad pitam da li sam ono što nisam ili bih, da sam odustao od zidanja sebe, postao nešto drugo. I da sam postao nešto drugo, svakako ne bih voleo to što sam postao, možda više od toga koliko ne volim sebe sada, kada ne znam šta sam. Zato koristim sve prednosti izgrađenog sebe i perem ruke od osećaja odgovornosti. Trebalo je da zna koju kartu imam u svojim rukama, da je to onaj ružni crni kralj, šatro najveći, iako će u mnogim ulogama pasti pred običnom jedinicom. Nisam joj ja kriv što je izabrala igru gde će kralj pobediti.
Nisam joj kriv ni što voli izmaštane pojedince. I opet, nisam kriv što je mislila da će trčanjem u zagrljaj sve promeniti. Molim vas, pa te priče o nemogućnosti spavanja su tako lažne. Nije morala da mi ih kaže, znao sam da ne spava. I znao sam da trči u zagrljaj. Video sam to svojim očima. Da, onim izgrađenim očima za koje često i ne znam da li su apsolutno moje, ali samo njima sada i mogu da vidim.
Imao sam prava da stvorim scenu, da izmislim reflektore. Da uzmem ulogu lika koji malo priča jer tako stvara iluziju da sve zna. Ja vam kažem da ne znam šta taj lik zna ili ne zna, ali nju sam poznavao. Osećao sam njen jedan korak koji je ubacila u naš zajednički ples. Igrali smo pod mojim reflektorima, onim reflektorima koje sam gradio, plesali ples mog lika. Sa njenim tupavim korakom. Mudrim korakom. Svakako, mrzim njen korak.
Možda je on i bio presudan. Zato je i volela izmišljene likove. Sa njima je najbolje boriti se ako imaš taj mudri korak, tu malu zavrzlamu, koji te vraća u svet kada zalutaš u izmaštano. Razumeo sam je slušajući zvuke njenih malih potpetica u ujednačenom ritmu kako vrište – „Do viđenja, do viđenja!“. Na tom peronu na kome sam je sreo, dok je trčala nekome u zagrljaj, a meni na scenu. I tada sam uzeo prava da joj govorim da je smrt neizlečiva bolest, da uzalud žudi za ponovnim viđenjem na rastanku. Nema ponovnog viđenja. Tako bih mogao da nazovem i naš zajednički ples, onaj glupi ples koji je uništila savršeno utkanim korakom.
Zbog tog koraka, koji zaslužuje kaznu, smeo sam da je slažem da sam se rodio tamo gde se nisam rodio, da joj prodam njene snove koje nije ni znala da sanja. Izmišljeni lik razume snove, oni su njegovo uporište. Smeo sam da je bezobrazno obgrlim svojim prisustvom i da joj kao mantru ponavljam da uzalud ima strah od spavanja, da je to laž i zabluda, da je smrt neizlečiva bolest.
Taj njen korak je čuva od zaborava, budalu malu. Ne vidim je kako ne spava i kako se nada da je se sećaju i kako juri nekome u zagrljaj i kako joj cipele vrište – „Do viđenja, do viđenja!“ A mene ona uvek vidi. Sama to ne zna, jer misli da sam umro. Ja nisam rekao reči rastanka, niti sam ostao budan nakon odlaska. Ja sam samo izmaštani lik, izmišljeni lik, bogato obučena praznina. Koja ćuti, jer sve, ili ništa, zna.
Anamarija Milovanović
