Rođena sam na jednom malom ostrvu za koje niko nikada nije čuo sem nas, meštana. I mornara. Znate, oni dolaze da odnesu kamen koji mi predano klešemo i tovarimo u brodove, a oni kasnije raznose po nekom svetu o kome mi znamo samo iz priča. Naš kamen je naša svetinja. I čak i oni bolešljiviji pojedinci koji se drznu da sa uzvišenije tačke gledišta posmatraju taj posao, nisu uspeli da odgonetnu zašto nam je kamen smisao života. Bespogovorno umiremo sa kamenom pod glavom i rađamo se padajući na stenu.
Kada smo bili deca učili su nas da podižemo teške predmete.Tužno je bilo gledati kako čak i slabašne ruke hvataju svoj prvi kamen i nose ga do broda. Tužno, ali trpi. Zbog hleba makar, koji dobijaš od mornara zauzvrat. Mi njima kamen, oni nama hleba, mi još kamena, oni nama pesmu (a znamo kakve pesme mornari pevaju, za njih bih tone podigla). I tako u krug naš život prolazi neopaženo, a na ovom ostrvu je ionako sve kružno, ukovitlano poput glave kada gladan radiš. Okruglo je kao ostrvo, kao neka Zemlja na kojoj mi pričaju da živim. Jedina nada su brodovi, odnosno život na njima, jer oni uvek mogu da prate sunce, koje mi vidimo kako polukružno prelazi preko našeg ostrva. Čak od samih brodova uočavamo samo krug, odlaze odavde da opet plove. Ono šta je bilo, to će opet i biti.
Ne znam kako nam geni nisu već pomogli da se rađamo sa ručerdama. Bile bi u neskladu sa telom, toliko velike i jake da same mogu čitavo ostrvo da prenesu. Jok. Naše ruke su sve slabije, mnogi od nas ih i nemaju. Ali vuku kamen, vuku ga ustima ako treba. Ja nisam jedna od njih, pa uvek prenesem više no što je moj zadatak. I nikad nisam dovoljno sebi objasnila – radim li to samo zato što volim svoje ostrvljane ili i zarad ushićenja koje osećam kada se približim brodu. Kao da letim, pružam ruke visoko ka brodu, ka suncu koje on prati. Za to vredi živeti.
I za jednu sliku koju nosim u glavi. Vidim sebe kako odlazim sa ostrva sa nekim. Ne znam mu lik, ali znam jačinu njegovog smeha. Vidim nas kako stojimo na pramcu broda i jurimo za suncem, toliko brzo da nam se čini da ćemo se spojiti sa njim. Ipak, nju samo nosim u glavi. Jedini uzvrat koji dobijam za svoj rad su još jedne ruke sa kojima delim kamen. Onaj pomenuti višak.
Anamarija Milovanović
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora, najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
