Jutros je opet slomila ogledalo već naviknuta na smešnih sedam godina nesreće. Kada se svi dani zajedničkog života dobrom računicom pretvore u godine koje se pomnože ovim magičnim brojem sedam, bila je poprilično sigurna da će joj život svakako proteći nesrećno. Zato je i svesno prihvatala taj jutarnji zvuk lomljave. Uostalom, šta zna naš sujeverni stari srodnik šta je nesreća?
Njeno ogledalo je nosilo duge crne pantalone, savršeno oslikavajući jake, muške butine. Bilo je veoma visoko, viđeno samo u onim starim filmovima gde su retke žene mogle da priušte sebi takav odraz. Svojom konstitucijom, savršeno se uklapalo u svaki deo njenog vidokruga, kako onog materijalnog, tako i onog budućeg, koji nam tiho nagoveštava naše skrivene snove. Taj drugi vidokrug je za nju bio značajniji i jasniji. Ubrzo je zaboravila da ogledalo ima crne pantalone i da je vrlo prijatnog i privlačnog izgleda, zaboravila je čak i njegove jake ruke koje su je uzimale, vukle i nosile tamo gde je ona želela, iako joj se uvek činilo da u njegovim rukama njena volja posustaje. Uglavnom je telesno postao animalna tvorevina koje se gnušala i koju je, iznad svega, volela. Bili su kao savršena slagalica, spojena davno pre rođenja, a razdvojena da bi ona mogla da nacrta kostura koji beži iz sopstvene kože. To joj je bio najdraži rad, nastao u prvim danima studiranja Likovne akademije. Ili da bi on iskomponovao taj zanosni zvuk zbog koga se zarekla da ga mora pronaći.
Jutros je opet slomio ogledalo. Smejao se starom srodniku koji verovatno o nesreći nije imao pojma. Slomio je tog kostura koga je ona naslikala, kostura koji beži iz svoje kože. I dok su svi začuđeno govorili o radu mlade i perspektivne umetnice, on se zakleo da će je naći. I da će vratiti kostura u kožu, pa telo odneti tamo gde ono želi da bude. Nije imao pojma koje je to mesto, ali ga je kroz muziku koju je stvarao naslućivao. Znao je da oboje svesno prihvataju igru međusobnog razbijanja i smejao se budućoj nesreći. Najlepša je kad je donosi ogledalo u crnoj haljini i malim potpeticama. Ili je makar tako nekada izgledalo. Sada je pamtio samo njene oble ruke koje su ga nosile tamo gde je želeo da bude, iako mu se činilo da to spretno čine bez njegove volje.
Jutros se mladi novinar, vodeći se njihovim izjavama, našalio, uviđajući vezu sa francuskim simbolistom. Bodler je, naime, svoju inspiraciju nalazio u zvuku lomljave ogledala.
Anamarija Milovanović
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje, prikazivanje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
