Juče sam zamalo umrla. Smrt i ja smo se vrlo fino dogovorile kako se to radi – spakuješ sve svoje stvari, isprazniš stan u kome živiš sam (pre prave smrti morate živeti sami), uzmeš kofer i nestaneš. Nerviraju me ljudi koji neprecizno umiru. Uvek sam bila ritualna čistunica, zidala sebe-stub i zapravo sam od prvog plakanja težila samo smrti. Naravno da nikakav testament nisam napisala, jer ništa nisam ostavila. Umreti je matematičko, detektivsko umeće.
Prava smrt se gnuša sprovoda, tako da sam sama othodala do groba. Uostalom, kada si svojevoljno mrtav, prezireš pomisao na kukanje, ridanje i bezrazložno majmunisanje oko sebe. Taman kada sam se toliko obožavala jer sam i poslednji zadatak odradila profesionalno, smrt se nezrelo poigrala sa mnom. Ispred mene je prosedi čovečuljak, svakako živ, čistio i uređivao parcelu svoje žene. Dodatno me je iznerviralo što sam time ustanovila da je i ona jedna od lažno umirućih.
-Dobro veče! Ovde je tako divno…
Hej, ja sam m-r-t-v-a i niko ne bi smeo da mi se obraća. Nastavila sam da koračam, ali je stari krv-nik lupio dva puta. Uzalud sam pokušavala da se ohladim i izbegnem trzaje života.
-Dobro veče, ne znam koliko je lepo, ja baš krenula ka parceli osamdeset osam, a onda mi lepota neće biti bitna, ha-ha. – rekoh besna što je lupanje toliko postalo jako da sam se čak i nasmejala.
-Svaki dan i svako veče dolazim ovde. Promenim cveće, očistim kamenčiće koje su razneli psi. Hoćete li da vidite sliku koju sam izabrao? Pa da me po njoj generacije pamte.
Želela sam da vrisnem i objasnim mu da se tako ne umire i da sve vreme održava svoju ženu u životu. I pre nego što je bujica preciznih informacija izletela iz mene, shvatila sam da čovek sređuje prazno mesto. Svoje! prazno mesto. Mrtvu ženu sam izmislila, jer u moru prezimena koja su stajala na pločama, nijedno se nije poklapalo sa njegovim.
-Natan Daro, drago mi je. (Prihvatila sam ruku po cenu života). Živim nekoliko blokova odavde, nije mi teško da se prošetam do buduće kuće. Šta ćeš, curice, sve nas to čeka jednog dana. Parcela osamdeset osam je pravo, za petnaestak minuta si tamo.
Najnormalnije se ponudio da krene sa mnom, da me lepo smesti tamo gde sam krenula da legnem. Razložno mi je objašnjavao da mu nikako neće biti teško da menja cveće i kod mene. Uvek će mi donositi crvene ruže, da se slažu uz kaput. Ispitivao me je o važnim i nevažnim sitnicama iz minulog života, zatim predlagao natpis na ploči. Zahvaljivao se što me je upoznao u poslednjem trenutku i zaklinjao da će me uvek pamtiti. Smeteno sam se izvrpoljila iz sumanute situacije u kojoj sam se našla, mrmljala sam mu da ostane zbogom do sledećeg viđenja, iako su mi te reči delovale neverovatno netačne. Sva krv je strujala telom, srce je lupalo i jače no pre smrti. Uzalud sam stišavala život, jer je odjek njegovog poslednjeg pozdrava odzvanjao tupo i bolno na mojim grudima.
-Živeli! Ž i v e l i! Žiiiiiveeeeeeeeliiiii!
Eto, tako sam zamalo umrla. P.S. Svima vam je verovatno jasno da nakon ovoga Natan Daro uzalud čisti svoje grobno mesto. Zaista, prava smrt nije blaga kao život; nikada nam ne oprašta neoprezne susrete.
Anamarija Milovanović
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
