Postmoderna u punom jeku! Autorka svesna dualnosti ljudske prirode, samim tim i svoje sopstvene – ne libeći se da prizna kako smo svi mi delom muškarac a delom žena, i poetski to potvrđuje na formalnom planu progovarajući pojedinim pesmama muškim rodom.
U skladu sa revolucionarnošću njena duha, poeziju koju tvori takođe zaodeva ogrtačem ratničkog plašta, u jednoj ruci čeličnom snagom držeći mač, u drugoj nalivpero. Osvajački i takmičarski duh pesnikinje Ćirić osvaja nas autentičnim načinom predstavljanja ljubavi kao fenomena i neiscrpne teme o kojoj se pisalo i pisaće se dok je svetova i galaksija, dok je vremena i njegove korozije. Od nežnosti preko drskosti da se kroz smelost stvari nazovu pravim imenom – sa opscenim rečima koje nas u prvi mah iznenade, a na koncu uviđamo njihovu doziranu draž, jer se uvek nađu na pravom mestu i u jedino podnošljivoj svrsi. Ovo je jedna od onih poezija koju je lakše čitati nego o njoj govoriti, jer se svaki sud koji o njoj damo može otrgnuti od suda bilo koga drugog, pa i suda nas samih iz dana u dan. Kada kažem da je lakše čitati, ne mislim na lakoću shvaćanja nečeg što je profano, već sugerišem antipod takvoj pretpostavci. Čarobno je čitati nečiju poetsku ispoved koja se temelji na dovitljivim spojevima reči, raznolikim jezičkim obrtima i idejama još ne susrelim. Mnoštvo fantastičnih obrisa (ideja o začeću deteta s Mesecom, mnogostruke halucinantne vizije, zadiranje u same osnove postmodernističke dekonstrukcije o kojima je govorio Derida: rastakanje i raspadanje po svim nivoima – jedna savremena beogradska dekompozicija bolne perfekcije).
Posebno je interesantan dijalog sa Puškinom, kojeg uvodi u svet svoje pesme kao realno postojeće biće koje poznaje, duhovnog sagovornika i ljubavnika, saborca na putu. Na putu popločanom erozijom koraka, preko mogućnosti zaborava kretnje, do polaganja nade u povratak tim istim putem. Tu su brojne vizite i pohođenja u snove, Mesec i zvezde koji „drže sveću“ njihovim kognitivnim i visprenim igrama što iskričavo i vrlo subjektivno dočaravaju nečiju stvarnost. U snu mu dolazi kakvu je ne pozna, da bi iz snova, po njegovom buđenju, opet bila ona koju zna, ali ovaj put odlazeći. Neverovatna je ta mermerna stamenost jedne žene, oličena u svojoj lirski prilagođenoj muškosti. Snagu koju iznalazi u svom DNK zapisu nastoji potaknuti i u čitaocu, gotovo čitavom kosmičkom poretku koji biva razgrađivan, pa onda iznova rekonstruisan umetničkom detekcijom svoje volje. Postoje dva puta kojim se čita ova poezija – neki će zastrašeni vulkanskim žezlom njenog direktnog govora bez dlake ne jeziku krenuti u čitanje kao u radoznalo čarkanje jačine sopstvenog napona; nešto nalik testu izdržljivosti uma. Drugi, oni malo hrabriji, započinju ovo iščitavanje uzimajući ga za ozbiljno, kao prihvatanje poziva u rat, i kao mobilisanje svih snaga nedostojnih jedne dame gorostasa.
Pa ko preživi, taj će i pričati i imati čime da se ponosi; onda kada uoči da je pobedio ne boreći se hladnim oružjem, već prkoseći toplinom strasti i žestinom uma. Lidija se na samosvojstven način pridružuje tzv. ukletim pesnicima modernog pesničkog strujanja, i progovarajući muškim glasom, sebe van sna neopipljuvu i nemoguću doticljivosti svetine, ona istupa kao iskonski vitez i kao vojnik spreman na sve u odbranu svog integriteta. Gospodin Sergejvič ovde nije tek onako uzeta pesnička figura pogodna za ostvarenje poetskog sna za identifikacijom ili adekvatnim sagovrnikom autoskog JA … on katkad progovara namesto nje, on je čitavo jedno originalno grotlo i tačka u kojoj se sustiču plotsko i duhovno kao sadejstvo i simbioza na kojoj je baziran čitav odnos suprotstavljenih polova (draži mu i telo i misao).
Odnos prema Bogu takođe je vrlo diskutabilan i intrigantan; nazivajući ga starim hedonistom i iluzionistom, ostavlja nam vrlo širok prostor za eventualno poimanje načina na koji se njena duša uspinje ka nebeskom, ili kako bi to pesnikinja rekla, kako njena duša izbija na čistinu.
Poput pravog antihrista, pesnikinja predočava svom dragom Saši kako se to zapravo ispisuje Sveta knjiga, i kako planira sa svojim zverima nanovo stvoriti svoj svet optočen savršenim haosom. I verovatno će, baš kao antihrist, stvoriti svet i boljim i savršenijim od onog kakvim ga je učinio Bog, onaj stari hedonist koji laže.
Nad temom seksualnosti bih se ponovo nadnela: i tvoje telo u mome jutros peva/ da svu tu maglu otera. Tako nam šapuće Lidija Ćirić, sugerišući beg od smrti kroz ljubavnu seansu i tzv. ,,malu smrt”. Vrlo su uspele i smele pesničke figure i metafore koje simbolišu tranzite jedne duše u drugu, i to je uistinu dokaz da uvrnuti pesnici uvrnutih vijuga sjedinjeni mogu postati od tela jedna bezvremena pesma, te da se preko telesnog plana preotima ovaj još rastresitiji, pamćenju skloniji, plan večnosti u poništenom poimanju vremena.
Vrhunski dodatak ovoj zbirci su modifikovani citati preodenuti jedinstvenim stilom, poput ovog: Svetlost dolazi od čoveka/ sunce samo je refleksija našeg oka! Osim majstorstva komponovanja vaskolike lucidnosti, očito je da imamo posla i sa meditativnom potkom poetskog tkiva, i to uobličenom kao gnomski izraz; na konkretnom primeru koji sam navela, kao moguću varijantu popularne izreke da je ,,sve u očima posmatrača“; kako suze u kabanici, tako i treptaj smeha što otvara suzobran u zaštitu joj od pljuska. Vrhunski su i momenti kritike društvene atmosfere, hipokrizije; borba protiv sveopšteg vakuuma ljudskog, pa i praznine na samim ulicama, premda ljudima prepunih. Teško je zaustaviti se, a govoreći o zbirci Lidije J.Ćirić.
Na tom putu nezaustavljanja, osvrnuću se još jednom, i to na njenu srž, na biser izronjen sa dna s kojeg je mulj dna otresen sjajem suštine – pesma Umro sam. Čitajući nju, možda bismo najbolje mogli da uvidimo gde je ta dugoočekivana smrt čitaoca i kako se sprovodi reinkarnacija podnovljenog čoveka koji, čitajući poeziju modernog otkrovenja kao što je ova, uspeva da se umirući iznova rodi, i to u dosluhu sa senzibilitetom jedne vrle genijalnosti. Sa jednim nadasve emotivno-ludačkim, pa smem li reći – možda i jedinim iskrenim,osmehom na licu!
Jovana Bokunović, Smederevo 2016.
