Iako je već na samom početku romana jasno da je umro otac porodice, ovde je reč o rekvijemu, ne za oca, nego za jedan dan. U Kamijevom „Strancu“ je na samom početku umrla majka. Merso ne plače i ne želi čak ni da je vidi mrtvu. Ali to je već jedan drugi pogled na svet jedna osobena filozofija.
Prvi i zasad jedini roman Lidije Ćirić, književnice iz Beograda, iznenađujeće je osveženje na srpskoj književnoj sceni i ne toliko zbog naglašene ironije i sarkazma u slikanju beogradskog miljea; ni zbog crnohumorne dimenzije u Ćirićkinom pogledu na svet, već zbog jedne duboke emocije, tako retke u našoj savremenoj prozi.
Ovo je savremena beogradska priča, ni pantićevska, ni vidojkovićevska, priča o životu sa periferije centra grada, iz Baba Višnjine…
Na početku će u stan ući šest žena i tu ostati do kraja. Pošto ovaj roman odgovara idealnom obrascu drame, sa jedinstvom vremena, mesta i radnje, on zapravo sa svim tim scenama, a ima ih 62 i jeste idealan predložak za scenario. Kratki, efektni opisi ponašanja akterki, u kratkim poglavljima zapravo liče na duhovite didaskalije.
Zanimljiv je odnos fabule i sižea ovog romana. Fabula je po Tomaševskom skup međusobno povezanih događaja o kojima se u delu saopštava. Siže čine isti događaji na način na koji su izloženi, u onom poretku u kome su saopšteni u delu. Šest žena, majka i pet kćeri, vraćaju se sa sahrane supruga i oca u svoj stan i tu razgovaraju o porodici i o pojedinačnim životima. I to je sve. Ali siže podrazumeva jednu izlomljenu, fragmentizovanu strukturu, prepunu aluzija, digresija, reminiscencija iz kojih čitalac, tokom recepcije, sklapa sliku o jednoj beogradskoj porodici decenijama unazad, o jednoj disharmoniji i emotivnoj pustoši, o alkoholizmu i zlostavljanjima, o deci beogradskog asfalta.
Atmosfera romana je zasićena ženstvom. Svaka reč miriše na njihove ženske živote, koji su takvi kakvi su i zajedničko im je to što je svakoj izvučeno tlo ispod nogu i što je takva i uništena porodica jedino što ih povezuje i za šta mogu da se uhvate. Erozija urbane porodice je u svakoj rečenici. Ipak postoji taj povezujući nivo ili sloj, koji negde na dnu bića svake od ovih žena relativizuje uzajamne dugove, cinizam, sarkazam, ironiju…Dominantno crnohumorna naracija bezbedno depatetizuje tekst. Lidija kaže jednom od ljubavnika u telefon: “…izvini što je tata umro pa sam malo euforična”.
Ona Mersoova rečenica iz “Stranca” kada kaže: “Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje- više smrt onih koje vole”, mogla bi se u svom ironičnom obliku pojaviti i u ovom romanu. Jer nema suza, pljušte vicevi i dosetke, pije se i šmrče kao na žurci. Kao da je Bobanova smrt jedva dočekana, kao da je svima pao teret sa srca. Ali, da li je baš tako? Odličnim, na momente bravuroznim, pripovedanjem, Lidija Ćirić postiže tu ambivalentnu poziciju u kojoj su i osuda oca i žaljenje zbog njegovog ispraznog života i trivijalnog posrtanja. Groteska i crni humor su sigurna odbrana od patetike ale ni od tragike.
I da se vratimo drami još jednom. Onaj čehovljevski, bezbroj puta navođeni princip po kome ako u prvom činu na zidu visi puška, u trećem mora da opali, ovde je primenjen na jedan groteskan način. Na početku romana čitamo da na zidu na mestu za ikonu visi natalna karta. I ta natalna karta ne opali nego eksplodira u duhu majke Vesne koja unosi u živote svojih kćeri nadnaravni svet horoskopa, gatki, vradžbina do vere u veštičarenje. Njena nadmoćna pojava, kritički nastrojena prema ponašanju kćeri crpi svoju nadmoć iz nepogrešivosti horoskopa. Samim tim što veruje u predestinaciju i moć zvezda, ona se ponaša kao suverena vlasnica istine i u odnosu na to vidi i komentariše i sve zablude i promašaje svojih kćeri. A roman se i završava jednim njenim horoskpskim medaljonom o uranu u devetom polju putnika i padu aviona.
Ovaj roman je jedan od onih koji se čitaju za onoliko sati koliko traje njihova radnja i to mu daje živost i uverljivost. On ima sedam dominatnih likova i niz epizodnih. Ovih sedam su majka Vesna i pet kćeri – Mirjana, Sanja, Jelena, Cica i Lidija koje saopštavaju o sebi i otac Boban o kome sve one saopštavaju.
Ova priča je, kao i druge, mogla biti ispričana na mnogo načina, pri čemu mi foknerovska forma romana toka svesti (Dok ležah na samrti ili Buka i bes) u kojoj bi svaka od junakinja govorila iznutra, bez pomoći objektivnog pripovedača izgleda hipotetički veoma zanimljiva.
