Kada je bio mali, nikada se nije igrao igrica. Smatrao je da su detinjaste, budalaste i za neke prosečnije male ljude. Termin „dete“ nimalo nije cenio – bila je to samo isprazna glasina koja je opravdavala uživanje u neodgovornosti i nemarnosti.
Tako je bio i odgajan. Kada bi ga noću majka brižno ušuškala u krevet, taj rastanak bi prošao bez večernje bajke. Otac ga je učio da bude vredan, radan i odgovoran; bez ikakve skonosti ka onome drugom, nedostižnom svetu mašte. Ipak, kada bi prošao pored ostale dece na ulici i načuo njihova prepričavanja bajki, snova i raznih izmišljotina koje može da izmisli samo detinji um, poželeo bi da i on jednom dodirne taj čudnovati svet. Načuljio bi uši i slušao, ali onda bi ga ponos pobedio, jer on nije dete – već samo maleni čovek, još uvek nepotpunoj fizičkoj formi. Onaj koji broji godine sa sedam i po i tri četvrtina, čisto da se naglasi da je rođen u prvim hladnim januarskim danima, te da je i bolji od ostalih klinaca. Tako su ga, valjda, naučili. Zatim se vraćao kući.
Zarad prevelike radoznalosti, dozvolio je sebi jedan propust – sam je sebi osmislio igricu. Jedinu igricu koju je ikada zaigrao. Jednom bi se zavrteo oko svoje ose, baš kao i naša planeta, kako ga je mati učila, i onda bi se našao u drugoj dimenziji. Tamo gde roditelji čitaju bajke i gde možeš da se ušvrljaš crvenim flomasterom po nosu, a onda ti se kikoću zato što si presladak i, jednostavno, imaš sedam godina. Kada mu više ne bi prijala ta izmišljena stvarnost, samo bi se iznova zavrteo, i našao se natrag u svome sobičku sive boje.
Krenuo je u školu, stekao prve drugare. Učio je, sabirao dva sa pet na prstima, brojalici a onda i napamet. Uhvatio je devojčicu za ruku. Postideo se, otišao u svoj sivi sobičak, obrnuo u krug, pa još jednom, a onda je radio sutrašnji domaći. Pet i dva, dva i pet…
Danas jednostavno nije bio dan za kravate; više puta je pokušao. Provlačio jedan kraj kroz drugi levo, gore, desno… Ali čvor je i dalje bivao haotičan. Pokušavao je da se smiri ponavljajući ono što je, nakon svih ovih godina usiljene, lažne sreće i čvrstog života, jedinog koji sebi je i dopuštao, samo znao. Dva i pet su sedam, pet i dva. Nije više mogao da se zavrti. Pokušavao je, istina, ali izgubio je merku vremenom. Više nije znao koji bi ga zavrtanj odneo u svet bajki, a koji natrag. Umesto toga je odbacio kravatu i obukao kaput. Znao je da svakako lepo izgleda.
A da su i tri i četiri sedam, nikada, valjda, nije shvatio. Da je ovaj svet nepodnošljiv, a onaj drugi nedostižan, to je možda i ukapirao. Ali nikada nije uspeo da dokuči jesu li mu njegovi čitali bajke kada je bio mali.
Lola Stojanović
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
