„Ništa mi više nije ostalo“, izgovara usporenim glasom u mikrokasetni magnetofon. „Nema više hrane. Nema vode. (Dugi prekid) Imam film, ali blic je mrtav. Zima mi je. Stopala bride.“
Onda (ko zna koliko docnije):
„Više ne sedim ni na čemu. Ploča, ili šta je već to bilo, nestala je. Ja lebdim ili se sunovraćujem, ili ne znam ni sam šta.“
Sada, osim kada glas govori, prilično nezanimljiva tišina caruje.
„Ne osećam ništa sem samog sebe“, mrmlja s prkosnim naporom.
„Znam da padam i da ću se ubrzo razbiti o tle. Osećam to, ono hrli prema meni.“ Ali on ne može dugo da podnese taj strah, a da ne kaže: „Neću čak ni znati kad konačno tresnem o njega. Biću mrtav pre nego što budem bio svestan da se bilo šta desilo. Prema tome nema tla. Za mene ono ne postoji. Postoji samo moj kraj.“ A onda šapatom: „Možda je ovo ovde to nešto.“
Čuje se kako beleži svoje jecaje i stenjanje. On čak hvata i trenutke nekog slabašnog razonođenja kada šaljivo izjavljuje: „Na neki način nije fer. Padam već toliko dugo da mi se čini kao da lebdim…“
Ubrzo, ipak, on je manje obuzet time gde se nalazi i počinje više da ga muči ono što je nekad bio.
2.
Kao što je Intelidžens servis suvoparno primetio: „Prisustvo ovolikih zareza u tekstu vrlo verovatno u najvišoj meri može se pripisati upornom prisustvu šizofrenije koja se okomila na ljudski rod“.
Nemojte da brinete, ta misao je i meni prošla kroz glavu. Nažalost, Pregled br. 3 ne nadoknađuje prosuto mastilo jer Pregleda br. 3 nema. Ako ostavimo po strani nekoliko beleški, on nedostaje. Tražio sam na sve strane, naročito u „nultom“ dosijeu. Ništa. Ko će znati, možda je to i bolje.
Danas, bez ikakvog posebnog razloga, pao mi je na pamet doktor Mihailo Bogdanović, pa sam počeo da mislim šta sam sve mogao da iznađem da sam imao para, da sam našao vremena i posetio njegovog specijalistu, da sam se opredelio za testove. Naravno kad bi svi „ako“ bili kojim slučajem usuti u bocu ja bih bio pijan, što uopšte nisam. Možda je takva vrsta potvrde u svakom slučaju nužna.
Ali, to je pitanje.
Ja sam odrastao na izvesnim rečima, rečima koje nikome nisam ni pomenuo, reči koje su vezane uglavnom za moju majku, nekad izgovorene šapatom, češće ispisane slovima koje mi moj otac, samo da je živ, ne bi nikada dozvolio da pročitam.
Sada kada o tome razmišljam, čini mi se da sam oduvek bio usmeren prema pisanim zaostavštinama, privatnim zemljištima okruženim ogromnim zbunjujućim okeanima (opis koji u potpunosti ne razumem, premda ga sada zapisujem), iako pustolovno osećanje u vezi sa rečima mene nikada nije prestalo da privlači – oh, dođavola sa zatvaranjem zagrada izmedju zareza.
Pre nego što sam shvatio značenje stvari kao što su „auditivna halucinacija“, „verbigeracija“, „salata od reči“, „derealizacija“, „depersonalizacija“ – ja sam u njima naslućivao svakovrsne pustolovine. Da bi se dokučilo njihovo značenje bilo bi potrebno veliko putovanje, što je, u stvari, kako sam kasnije uvideo, bilo tačno, premda su destinacije ispale ne baš edenska mesta puna zlatnog lišća, opala i veoma složenih rezbarija u žadu.
Treba da se osećate srećnim ako nikada niste prošli pored kuće Marka Ristića ili Dušana Matića, ili ako vas zbunjuju kriterijumi Andrića i Krleže, ili pak „dijagnostičko istraživanje“. Fruškogorski indeks šizofrenija trebalo bi da vam bude više nego dovoljan.
U mome slučaju, da li bi doktor Bogdanović pribegao tim sredstvima, ili bi najpre otpočeo sa biološkim ispitivanjima? Istražio hiperaktivnost dopaminergičnih sistema? Proverio eventualnu povećanost norepinefrina? Ili bi više nego verovatno načinio MRI moga mozga kako bi proverio da li su lateralna i treća komora povećane? Možda bi čak bacio pogled i na moju aktivnost delta na dobrom starom elektroencefalogramu (EEG)?
Kakav bi niz podataka iz toga nastao i kakav bi zaključak na osnovu njih mogao doneti on ili neki od njegovih specijalista?
To nikada neću saznati. Što nikako ne znači da je to i pogrešan put. Sasvim suprotno od toga. To jednostavno nije moj put. Sve čemu se nadam je trenutak racionalnog razmišljanja i jedan mali podstrek na akciju pre nego što budem zapao u veliko tugobno ludilo, poveren brizi moje sopstvene izanđale biologije.
Iz nekog razloga ja sve više i više mislim na svoju majku i njen promašeni život, koji ju je izvređao pobudama van njene kontrole, lomeći je iz godine u godinu uvek na isti način. Nikada je nisam dobro upoznao. Sećam se da je imala neverovatnu kosu, kao sunčeva svetlost, neobično finu i sa srebrnim pramenovima, divnu i onda kada ne bi bila očešljana, dok je njen pogled uvek bio obrubljen izvesnom nežnošću kad god bih došao da je vidim. I premda je većinu vremena šaputala, pokatkad bi i glasno progovorila, a onda bi njen glas zabrujao blago i puno kao zvona na kapeli koja sam čuo oko Božića u stranim gradovima kada bih konačno pred zoru lutao po njima, gde odjekuju ulicama u kojim sam se našao u još nesvanuloj svetlosti, trljajući svoje ledene ruke jednu o drugu, cupkajući u mestu kao ludak, i čekajući da se otvore poslastičarnice kako bih pojeo parče umereno slatkog hleba i popio šolju tople čokolade.
Majka mi je isto tako pisala ona pisma, uvek svojeručno, sa čudno obojenim rečima. Počela su da stižu pošto mi je otac umro pevajući, puna saveta i ohrabrenja i iznad svega poverenja. Ne znam da li bih preživeo diplomatsku čaršiju da nije bilo njih. Ali ona se nikada nije osećala bogzna kako dobro, i na kraju njene su reči postale mrzovoljne, sve dok… Elem, hteo bih da ostanem na mislima o njenoj kosi i njenim očima punim nežnosti i božićnim zvonima u stranim gradovima u praskozorje.
Ali to nikada nije tako jednostavno, zar ne?
3.
Želeo bih da mogu reći kako je ova masa crnih mrlja nastala od nekog tajanstvenog pepela ili kao posledica izbezumljenog čina poništavanja od strane dvorskog arhivara iz Maršalata. Nažalost, krivica je samo moja. Kada sam prvi put počeo da prikupljam Milošev zapis, ja sam prazne stranice i ceduljice sredio po poglavlju ili predmetu.
Na kraju imao sam pred sobom rasprostrte na sve strane po sobi mnogobrojne gomile. Obično sam povrh tih izdvojenih gomilica stavljao knjigu ili neki teži predmet kako bih na taj način sprečio da se razlete zbog promaje ili da ja slučajno ne udarim u njih. Na vrh ovog posebnog poglavlja bio sam glupo stavio bocu briljantnocrnog nemačkog mastila 4001, ili tako nešto. Ne sećam se ni kada je to bilo, verovatno dok sam još pravio skice za slike i petljao sa fotomontažom kolaža, možda u avgustu, a možda tamo unazad još u februaru. U svakom slučaju, mora biti da je na bočici postojala pukotina kao vlas kose jer je sve mastilo na koncu iscurelo probivši se kroz papir, izbrisavši skoro četrdesetak stranica, a da ne spominjem što je prodrlo i na tepih na kome je napravilo solidnu crnu fleku. Beleške u dnu stranice su ostale u životu samo zahvaljujući tome što ih još nisam bio raspodelio u odgovarajuća poglavlja. One su sve odreda bile napisane posebno na nizu zelenkastih kartona za indekse i obuhvaćene žutim gumenim lastišom.
4.
Video sam je mora biti dva, tri, možda četiri puta. Bilo je zabavno i sve to, ali nije baš izgledala dobro i nisam hteo da je mnogo izvodim okolo. Bila se promenila u toku meseci, bleda, tamnija, nije se mnogo osmehivala, a i kada jeste bilo je to drugačije od onog ranije, nekako uvijeno, čudno, zaista lično.
A videle su joj se i godine. Za mene stvarno suviše stara, i uz to sa decom, i onda dobro, vreme da se ide dalje. Znate, to se dešava.
U svakom slučaju nisam morao da brinem da li će sad ona da se zalepi ili tako nešto. Ona nije bila taj tip gospođe. Poslednji put kad smo izašli, rekla je da ima samo nekoliko minuta. Morala je da se vrati zbog montaže tog filma ili tako nečega. Nešto u vezi sa intervjuima i porodičnim filmovima. I to je bilo to. Pružila mi je ruku i otišla.
Ali kažem vam, bila je drugačija od onoga kad smo se prvi put sreli. Mešao sam se ja s udatim ženama i ranije. Znam tačno kako su varale svoje muževe. Sada, ona nije bila takva. On joj je bio potreban. Mogao sam to da vidim u njenim očima. A nije to bio ni prvi put da vidim takav pogled u očima jedne udate žene. Najednom, one žele. Najednom žele nešto od čega su pre svega pobegle. Sve je to strašno zbrkano. Kao da stojiš na ivici beskrajnog plavog kruga iz kojeg izbija sivi kovitlac. A ona je takva bila. Razapeta preljubničkom požudom i u nuždi za njim, koga se ponekad usuđuje da nazove „svojim čovekom“. Ali kako u takvoj priči stvari obično stoje, njega više nije bilo tamo da se nađe.
5.
Mislim da Krcun nije jedini koji oseća nepromenljivu tugu kojom su prožeti ovi fragmenti. Možda je to cena koju iziskuje sećanje, cena za dobro opažanje. Ako ništa drugo, sa ovom tugom mora stići i saznanje kako privatna istorija eksplodira.
Lagano i postepeno, poput zaražene vode u kojoj može i da se pliva, jedan mnogo veći svet se upetljava u piščevu više puta ručno prekucanu prošlost. Pa ipak, od hiljade snimaka koje je napravio Miloš, nema ni jednog jedinog kadra bez neke ličnosti u njemu. Miloš nije snimao pejzaže. Njega su iznad svega zanimali ljudi, bilo da su vojnici, gubavci, bolničari, fudbaleri, mladenci koji večeraju u jednoj tratoriji u Rimu, ili krojačka porodica koja usamljena pliva u jednoj peščanoj uvali severno od Napulja. Miloš je pobožno proučavao druge. Okolni svet bio mu je važan zbog ljudi koji postoje u njemu i poneki put – upkos bolu, tragediji i poniženju – ipak uspevaju da tamo žive.
Nije slučajno Krcun zapisao u neslužbenoj belešci, raportirajući nepoznatom pokolenju o stanju umetnika u savremenoj umetnosti: „Ne samo da više cenimo Crnjanskog, već smo neprimetno dirnuti samom širinom sveta, u kome su drugi pojedinci, koji su se suočili sa tako strašnim užasima, još uvek u stanju da bosih i bolnih nogu iziđu iz groba“.
Svaka od Miloševih pronađenih fotografija otkriva koliko je on silno prezirao razaranje života i kako je očajnički tražio od saradnika i njihovih pretpostavljenih da Dobra Sila zaštiti prolazne lepote, bez obzira na okolnosti. Uostalom, nisu ga tek tako razne i različito usmerene obaveštajne službe identično opisivale, uprkos visokom stepenu konspiracije: „Sklon ptičijim gestovima i bokserskim ispadima, on je čovek krhke telesne građe koji uveliko uživa da vrlo brzo govori“.
Razgledajući i tumačeći (samo strogo upućenima izložena!) dokumenta različite forme, žanra i stila, a koja je nekada, u teško zamislivim prilikama, posedovala njegova supruga Vida, i dalje posebnu pažnju izaziva jedna fotografija – koju je tobože napravio čuveni ali danas ne više živi revolucionarni pisac i ratni fotoreporter. Na njoj je Miloš prikazan kao još mladi vojnik, u borbenoj uniformi, kako sedi na jednom od sanduka za municiju sa topovskim granatama naslaganim pored jedne kantine na kojoj je ispisano „STVARI OD VREDNOSTI“. Jedan otvoreni prozor sa desne strane očigledno nije dovoljan da pročisti vazduh. Miloš je sam, pognute glave, na snimku prsti se najbolje ne vide jer je lice obuhvatio rukama i jeca zbog nekog doživljaja za koji svakako nikada nećemo saznati, ali koji ipak možda možemo da naslutimo.
Ništa manje potresno i dirljivo ne deluju i fotografije, takođe iz Vidine intimne kolekcije, na kojima se Miloš ludira u snegu sa Rastkom i Stanislavom. Oni se grudvaju, prave anđele od snega i uživaju u vedrome danu. Stanislav se smeje, možda zamišljajući kako se oklembesio na očevim leđima, dok Miloš pridiže i podiže Rastka prema suncu koje zaslepljuje. Na poslednjoj iz te serije fotografija, sva trojica nestaju u prasku svetlosti.
Naravno da oni nisu imali blagog pojma kuda to vodi.
Ili koliko je dug taj put kojim su morali da pođu.
6.
Do sada se Milošev zapis usredsređivao na učinke koje je kuća na Notting Hill-u, Queen’s Court 83, imala na samog protagonistu i glavnog stanara: kako je loše prikriveni pisac postao plen ubilačkog i samoubilačkog nagona, kako se treznio do besvesti, kako je izgubio pokretljivost i volju za šetanjem, kako je došao do toga da odbije istragu o prisluškivanju, kako se utapao sve više i više u izdvojenost i opsednutost. Nije bila, međutim, posvećena pažnja kući u odnosu na sebe samu.
Ako se istrazi pristupi sa koliko je mogućno objektivne tačke gledišta, kuća otkriva sledeće nepobitne činjenice: nema svetla; nema vlažnosti; nema vazdušnog kretanja (tj. povetarca, promaje itd.); nema zvukova, sem tupog rikanja, koje se čuje na trenutke, i pokatkad se čini da dolazi iz daljine, a ponekad kao da je na dohvatu ruke; busole u njoj ne rade, niti visinometri, a radio ima ograničen domet; zidovi su nepromenljivo, bezbojno prljavi, sa lakom pepeljastom nijansom; nema prozora, pervaza ili drugih ukrasnih elemenata; nikada nisu pronađeni predmeti koji su ostavljeni tokom boravka; nema prašine; veličina i dubina su znatno promenljive, toliko da nije nađen nikakav kraj.
Ono što se pouzdano zna u vezi sa pobrojanim stvarima jeste da je opservirani pisac, jednom, pošto je napustio kuću, počeo da prikuplja uzorke zidova. Kao da u svim ovim detaljima obitava divno osećanje sigurnosti, što je nedopustivo proizvoljan i gotovo bizaran zaključak.
Jasno je da takav rezon treba da posluži kao savršeni kontrapunkt onom beskonačnom nizu hodnika, soba i stepenica. Neprijatelj ispravnog razuma razvija svoj otuđeni sistem varke: kuća je prazna, njen život je potpun.
U emigrantski obojenom, sirotinjskom kvartu Notting Hill-a nalazi se kuća tame, hladnoće i praznine. U Miloševim zapisima vidimo kuću utišane svetlosti, postojane ljubavi i blistavih boja. Ovo nije slučajnost, niti stvaralački nesporazum. Ovo je toliko čudno da ne izaziva nikakav nemir. Naprotiv, efekat je nebesni, isti onaj koji mogu da izazovu zeleni travnjaci popodne, tople sijalice od 100 vati, sunčane plaže. Ali ako naznačenog pisca dovedete blizu nekog lifta ili slabo osvetljenog podruma – on momentalno pobrljavi, u skladu sa svojom nepouzdanom ličnošću. Štaviše, prekid struje sa zamračenjem može da ga parališe. To je klinički. Premda ne dokazuje do kraja prisustvo traumatičnog iskustva iz mladosti, bilo ono izmišljeno ili stvarno, kao neupitni razlog zbog kojeg je „stanar u prolazu“ nestao niz Zavojite stepenice.
7.
Vidite, praznina je ovde, da tako kažem, uobičajena, i ova kuća kojoj sam dodeljen beskrajno je uobičajena, beskrajno ponovljiva. Kuloari, hodnici, sobe koje se stalno ponavljaju, bez linija koje označavaju granične uglove, skrajnute pregradne zidove, prestanak popunjenog prostora. Pomalo kao Danteova kuća, pošto je obavljeno veliko prolećno spremanje. To je beživotno, bespredmetno mesto. Bezbožno, takođe. Ranković je rekao: „Soba bez knjiga je kao telo bez duše“. Ali, Ranković u Opatiji nije bio isti kao Ranković u Beogradu. To je dobrodošla promena u životu svakog govornika koji želi da ga se poneko seća i kao sagovornika. On je bio ostrvo ozvučeno morem, ostrvo koje ne zna za turiste. Što se mene tiče, nisam imao šta da mu priznam i on mi je bio zahvalan na svoj diskretan način. Dobro je znao s kakvim suvišnim dokoličarem ima posla. A takvi uvek misle da ipak, na kraju krajeva, imaju nešto da priznaju.
Dakle, ja sam veliki istrebitelj svega što jeste, a što je uvek postojalo, bez velikih slova. Bio sam na liniji. Ne sećam se kako sam tamo dospeo, kako sam bio unutra usisan; bilo je crno da crnjeg nema, podozrevao sam da je nestala struja. Krenuo sam, nisam znao u kome pravcu. Nastavio sam da odlazim, ne udaljavajući se previše od samog sebe. Imao sam utisak da me neko gleda. Pitao sam „ko je tamo?“. Odjeci su se pokrenuli i iščezli. Pratio sam njihov uobraženi dodir.
Znate, kada sam prvi put video čudovište, mislio sam da je to jedan Čuvar. Ja to još uvek mislim. Radi se o vrlo zlom Čuvarkući koji se svojim nadgledanjem stara da kuća ostane u potpunosti prazna, bez ikoga i bez ičega. Pa čak i bez trunke prašine. To je služavka koja je totalno šenula. Da li ste ikada bili u ruhu služavke?
Toliki glasovi. Nije da se nisam navikao na glasove. Pravo klepetanje od mišljenja, pitanja i prinuđivanja, ali koja skrivaju – šta?
Dragi moj Rankoviću, da niste vi sve ovo stvorili zato što ste usamljeni?
8.
Bez obzira da li ste električar, naučnik ili mačevalac, mora biti da na nekom mestu još uvek čuvate neko pismo, poštansku kartu ili belešku koja vam nešto znači. Možda samo vama.
Iznenađujuće je koliko mnogo sveta u toku svog života čuva bar nekoliko pisama, skrivena u kutiji od gitare, pohranjena u sefu u banci, sklonjena u starim iznošenim cipelama koje niko više neće da obuje. Neka pisma se i sačuvaju. Neka ne. Ja imam neka koja su još uvek čitava. Posebno u jednom od njih skriven je privezak u obliku jelena.
To je zapravo stvarčica koja dosta opsenjuje ljude, navodno stara preko sto godina, načinjena od izglačanog čistog srebra sa rogovima i parošcima prevučenim platinom, sa smaragdnim očima, oivičena silnim dijamantima i sa srebrnom kopčom skrivenom u vidu repa. Pleteni zlatni lančić drži ga čvrsto oko vrata osobe koja ga nosi, i koja u ovom slučaju nisam nikada bio ja. Ja ga jednostavno čuvam pored kreveta, u zatvorenoj donjoj fijočici svog noćnog ormarića.
Nosila ga je moja mati. Kad god bih je ugledao uvek ga je nosila oko vrata. Nikada nisam saznao šta je u njemu čuvala. Video sam ga pre samog odlaska u Beograd, i čini mi se da sam i u ono vreme zbog nečega zazirao od njegovog oblika. Svi privesci koje sam video bili su mali, okrugli i toplog izgleda. Ovaj je bio neobičan, ukrašen i pre svega hladan, stalno trepereći čudnim sjajnim odblescima, kao krivo ogledalo, spremno da odbija svetlo kad god bi se ona o tome postarala. Uglavnom je ono samo mutno.
Video sam ga ponovo pre nego što sam krenuo u Evropu. Jedan ogled koji sam napisao o slikaru Paulusu de Fosu (1596-1678) doneo mi je kao nagradu letnji boravak u inostranstvu u kome je sve bilo plaćeno. Dva dana sam izdržao program. Trećeg dana bio sam na putu za stanicu, nešto tražeći, možda nekoga, sa ne više od trista dolara u džepu. Jeo sam vrlo malo, putujući iz jednog mesta u drugo, zvirnuvši u Poljsku i Švedsku pre nego što sam zavio na zapad tako da sam mogao da se zbrznem čak odozgo iz Danske do Madrida, gde sam prošpartao sale Prada kao par lovačkih kerova koji urlaju njušeći jelena krstaša. Partije šaha pod zvezdama u Toledu ubrzo su ustupile mesto ludom i napornom putešestviju na istok ka zapuštenim napuljskim predelima i konačno trajektom do Grčke gde sam obišao ostrva u Jonskom moru pre nego što sam krenuo ka odredištima dalje na jugu. Pri povratku u Rim, proveo sam skoro celu sedmicu u jednoj javnoj kući, pričajući ženama o najjednostavnijim stvarima dok bi one čekale na sledeću mušteriju – druga priča za jedan drugi dan. U Parizu sam živeo po bistroima noću, s vremena na vreme razbacujući novac na pivo i puževe, dok sam preko dana slomljena srca spavao na senskim kejovima. Ne bih znao da vam kažem zašto slomljena srca. Rekao bih da je to zbog toga kako sam se tada osećao, onako omršaveo i sam samcijat. Sve što sam u sebi uspevao da vidim odražavalo je na neki način samo moju besprizornost. Često sam se prisećao priveska, kako se njiše na njenom vratu. Zbog toga sam se ponekad i bolno osećao. Često sam zbog toga bivao ljut.
Jednom mi je rekla da je privezak skupocen. To meni nije nikada prošlo kroz glavu. Čak i danas neću ni da čujem o njegovoj novčanoj vrednosti. Živim od tunjevine, pirinča i vode, gubeći kilograme brže od Londonskog Lojda, ali prodaću i delove svog tela pre nego što budem bio uzeo u razmatranje da unovčim ovu relikviju.
Kada mi je umrla mati, privezak je bilo sve što mi je od nje ostalo. Na poleđini postoji zapis, koji je moj otac dao da se ureže: „Moje srce pripada tebi, ljubavi moja“ – maltene proročanske reči, iako ovekovečene bez datuma. Dugo vremena, nisam podizao kopču. Nisam baš siguran zašto. Možda sam strahovao od onoga šta ću ispod nje naći. Mislim da sam očekivao da iznutra nema ničega. Prevario sam se. Nije bilo tako.
9.
Neobično nedarovit čovek se odaje putovanjima kada počne da veruje kako mrak može da ponudi i nešto više od sebe samog. Takva predrasuda potiče iz pograničnih mesta, potonulih u skrivenoj kriptodepresiji, mrljavih naseobiona poput Čongrada. Ali ni preseljene u popovsku Ilanču ne donosi zdravorazumsku zrelost. Jednostavno, mrak se ne može zapamtiti. Eto zašto speleolozi žele da se vrate onim neviđenim dubinama iz kojih su tek izašli. To je čista navika. Tu niko nikada nije zadovoljan. Mrak nikoga ne zadovoljava. Poglavito ako sa sobom odnosi nešto što on nepromenljivo skoro uvek i čini. I tako se žudi za viđenjem onoga što se zapravo nije videlo. Što se možda nije ni dogodilo ali ipak daje odgovor na mnoge čežnje zapamćene u tuzi.
Svako putovanje je prekoračenje. Iscrtavanje granica na mapi sačinjenoj od sopstvene kože. Cena koju treba platiti da bi se posmatralo ono što je zauvek izgubljeno u onim kao mastilo crnim zavojima, iznad kojih je neko stavio sledeći natpis: „Ne dodiruj me. Ne čitaj me. Ne vidi me. Nemoj me.“
10.
„Mila moja Vido,
Nedostaješ mi. Volim te. Ne očekujem tvoj oproštaj. Sutra odlazim, premda nameravam da se vratim. Ali ko to može znati, zar ne?
Ti si videla to mesto. Čak si i rođena tamo.
Mislim da ću napisati i oporuku. Uzgred budi rečeno, ja sam pijan. Prodaj kuću, rukopise, prepisku, ugovore, neprodatu zadužbinu, ikone, maske, turističke starine, antikvitetne suvenire, sve što imam, uzmi sve. Kaži lutkama da ih tata voli i da ih je uvek voleo.
Zašto ovo činim? Zato što se tamo stvari dešavaju, a ja tamo nisam. Jasno mi je da je ovo dosta zauman odgovor. Trebalo bi da zapalim to mesto, da ga zaboravim. Ali u potrazi za nečem sličnim, to je ono što sam ja. Ti to znaš.
Da nisam bio ovakav, mi se pre svega nikada ne bismo ni sreli, jer ja nikada ne bih zaustavio kola usred saobraćaja, istrčao na trotoar i zatražio od tebe da izađemo zajedno.
Nema nikakvog izgovora, a? I ja sam jedan od onih mangupa koji napušta ženu i pale drugove radi velike pustolovine. Trebalo bi već jednom da odrastem, je l’ da? Prihvatam to, voleo bih da je tako, pokušao sam, ali lakše je to reći/napisati negoli uraditi.
Moram da idem na ono mesto još jednom. Sada nešto znam i u to moram da se uverim. Polako, komadići se slažu u celinu. Počinjem da vidim to mesto kakvo ono uistinu jeste, a to nije ni za memoare niti za Nešnal Džiografik.
Veruješ li ti u Boga? Mislim da te ovo nikada nisam pitao. Elem, ja sada verujem. Ali moj Bog nije bilo čija vrsta. Nema gorućeg grma, nema anđela, nema krsta. Misliš li da sam izgubio pamet? Možda, možda, možda. Možda sam samo nedovoljno pijan. Moraš priznati baš je ludo. Sada sam i Bogu našao adresu. Zaboravi ovaj poslednji deo, jednostavno zaboravi.
Nedostaješ mi. Ovo neću da iznova čitam. Ako to učinim baciću ga i napisati nešto uglađeno, čisto i trezveno. I sve zatvoreno. Ti me tako dobro znaš. Znam da ćeš otkloniti sve greške, i videti ono što je važno – naći šifru za ono što je napisao neko ko je mislio da govori jasno. Sada plačem. Ali mislim da ne mogu da stanem. Pokušam li da stanem prestaću da pišem i znam da neću početi da pišem iznova. Toliko mi nedostaješ.
Nema trenutka koji sam proživeo a da on nije bio naš zajednički.
Tvoj razdvojeni Miloš“
Ranković-Krcun-Veselinov postavka poklanja veliku pažnju nesuvislostima izraženim u pismu, nezadovoljstvu samim sobom, i pre svega drugog, bolu koji još uvek tišti Miloša zbog slike ujne koju je pretočio u svoju književnu junakinju Dafinu, a kojom je zapalio dužice Srbije ima tome već više od četiri decenije. I pre vrlo tajne i vrlo službene istrage, bilo je poznato da je Miloševa ujna bila ne samo njegov estetski model uzorne erotike, kao jedra i plava Bečlijka, bogatog tela i privlačnog, prestonistički lepog lica, već i neko ko mu je bio blizak ali je, na njegovu golemu mladalačku žalost, ostao telesni neznanac.
Otuda postavka Ranković-Krcun-Veselinov iznalazi novi, puniji smisao citiranog štiva, iznad pukog samosažaljenja i nacifrane patetike. Pisac pisma, koje zasigurno nije jedino kojim su odgovorni i savesni drugovi raspolagali, svedoči o gubitku koji ne uspeva da ostane tajanstven. Naprotiv, njegova sentimentalna vrednost je gotovo neprijatno upadljiva. Biti očevidac u jednoj takvoj raskrinkavajućoj situaciji poražavajući je doživljaj. I pored svih spisateljskih marifetluka koje umetnička mašta može da smisli u cilju zamene identiteta, očigledno je da je famozna ujna sve ono što Miloš želi da nađe. Na kraju krajeva, nalaženje duša mrtvih doslovce može značiti otkrivanje utehe u gubitku.
Međutim, detaljno opisani pisac se – provereno! – nikada ponovo nije susreo sa svojim ljubavničkim teretom. Protokom pobeguljskog vremena, taj teret je postao prtljag – smišljeno zaboravljen u nelociranom hotelu za samce i otuđene parove koji se tako osećaju.
Budući da Milošev zapis nije glamurozna kreacija koja pluta u izobilju gaziranih pića i površnih letnjih ljubavi, zauvek čulna ujna iz Beča ostaje ukadrirana u crno, sleđena na jednom mestu, bez muzike i bez komentara; samo papirnata Dafina: jedna uspomena, jedna fotografija, jedan artefakt.
Zapravo, postavka Ranković-Krcun-Veselinov tvrdi da je i Dafina žena koje nema ni u obaveznoj lektiri za buduće cenzore jer je odmah prevazišla značaj svoje sopstvene egzistencije. „Sećanje, iskustvo i vreme pretvorili su njene kosti u metaforu svega onoga što je neuslišeni pisac ikad izgubio“.
Iako je naposletku doživeo čak i otvaranje sopstvene zaostavštine, teško je ne primetiti koliko je tragično videti Miloša ovako lišenog energije, njegov uobičajeno oštar nastup i živahnost misli zamenjeni obeshrabrujuće upornom obamrlošću. Stvar je u tome što njemu više ništa nije bilo važno, a to nije ostalo nezapaženo.
11.
Evo kako počinje:
Nalazim se duboko u trupu nekog ogromnog broda, vrteći se po njegovim crnim čeličnim i zarđalim hodnicima. Nešto mi kaže da sam tu već duže vreme, i da sve dublje zalazim u nepreglednu unutrašnjost, osvrćući se okolo ne bih li našao i druge prolaze koji opet na kraju vode samo u dalja bespuća. Ovo, međutim, meni ne smeta. Sećanje kao da mi govori kako sam se već i ranije mlatarao po mašinskom odelenju, naišao na lestve, uspenjao se njima i obreo se sam samcit u jednoj kuhinji u kojoj nije bilo ni žive duše, jedinom mestu koje se još uvek presijava kao magično ogledalo od nerđajućeg čelika. Ali te posete bile su pre tolikih godina, i premda sam mogao tamo da svratim u bilo koje vreme, izabrao sam umesto toga da tumaram po ovim skučenim hodnicima i uprkos njihovoj podatnosti da se u njima izgubim, ja još uvek na svakom koraku imam tako reći stalno osećanje da mi je ovde sve poznato. Nekako kao da su mi ovi harmonično lavirintni hodnici savršeno dobro poznati, ali idem njima da bih zaboravio.
I onda se nešto menja. Najednom osećam po prvi put u životu nečije prisustvo. Ubrzavam korak, ne baš trčeći, ali skoro. Ja sam ili zadovoljan, ili uplašen, ili užasnut, ali pre nego što sam u stanju da shvatim šta od svega toga, osvrnuo sam se dvaput i eto njega, pijanog mladića bratstvenika u majici šljivine boje sa dvorskim inicijalima, gde u desnoj ruci nosi poklopac od kante za đubre a u levoj vatrogasnu sekirčinu. Podriguje, zanosi se, i onda nesigurnim korakom s podignutom sekirom kreće prema meni. Mene nigde nema od straha ali sam i zbunjen. „Izvini, ali zašto si se okomio baš na mene?“. Što zapravo pokušavam da kažem, ali mi reči ispadaju nekako sakato. Više kao roktanje i oblaci, veliki oblaci od pare.
U tom trenutku primećujem svoje ruke. Izgledaju kao da su se istopile, kao da su od plastike pa onda bile stavljene u vrelo ulje, samo što nisu od plastike, već su to tanki udovi sa kožom preko njih i koje su se zaista topile u vrelom ulju. Ja to znam a znam i samu priču o tome. Jednostavno sam samo nemoćan da je vaskrsnem u svome snu.
Ali dok pravim prvi korak napred, sve se menja. Dečak bratstvenik, biva mi jasno, nije više dečak bratstvenik već neko drugi. Isprva mislim to je konjušarska ledi Pedžet, dok mi ne svane da ovo nije dobrotvorna pogana baba, samozvana „ledi“, već prokleto zgodna devojka s malim detetom koju sam sreo u bifeu „Sloga“ na Rijeci, a onda shvatam da to nije ni proračunato samilosna ledi Pedžet, ni bezimena laka devojka za ostatak noći, nego razuzdana Poljakinja Ana sa svojom do grla zakopčanom londonskom pričom – iako mi nešto govori da ni to nije sasvim tačno. U svakom slučaju, njeno lice blista od obožavanja i toplote dok njen pogled u tren oka poručuje kako je razumela sve postupke koje sam ikad napravio, sve misli koje su mi bilo kad pale na pamet. Do te mere je izuzetan taj pogled, zapravo, da ja shvatam kako sam zbog njega ukopan u mestu. Ja tamo samo stojim, a svaka žila i svaki živac u meni pomažu mi da se uspokojim, dah mi se usporava, ruke mi vise sa strane, vilice mi se opustile, otromboljene noge me nose u stare vode, sve dok najednom moje oči po sopstvenoj volji, primajući naređenja od nagona crnjih i starijih od želja ili bilo čega što pribire osećajne potrebe, strelovito prelaze sa njenog prelepog i čudno poznatog mi lica na sekiru koju ona još uvek drži, sekiru koju ona sada diže, osmeh joj je i dalje na licu iako počinje da drhti, odjedared zamahuje sekirom na mene, na moju glavu, premda je promašuje, zamalo, dok se sekira spušta umesto toga ka mome ramenu, i konačno se zariva u kost da bi se tu i zadržala, a krv lipti, obilna krv, i bol, toliki bol, i ja trenutno shvatam da umirem, iako još uvek nisam umro, premda mi spasa nema, a ona krenula da plače, i pored toga što je izvukla sekiru da bi je opet podigla, da ponovo zamahne, opet na moju glavu, iako još više plače i slabija je negoli sam mislio, a potrebno joj je i više vremena nego što sam mislio, da se pripremi, da iznova zamahne, dok ja krvarim i umirem, što se sada uopšte ne može uporediti sa unutrašnjim osećanjem, ništa manje dobro poznatim, dok se moje srčano pretkomorje po sopstvenoj volji odjednom cepa kao što se mome ocu cepalo, tako to, a ja iznenada počinjem sa nekom posebnom ravnodušnošću da razmišljam da li se i on isto tako osećao?
Napravio sam stravičnu grešku, ali dockan je i ja sam sada pun besa i mržnje da bih bilo šta drugo uradio osim da gledam kako sečivo zaprepašćujućom snagom komada, ovog puta pod pravilnim zamahom, ni mnogo ulevo, ni mnogo udesno, već pravo po sredini spuštajući se čitavu večnost, iako ne za večnost, čak ni izbliza, a ja s primesom kisele radosti shvatam, da će ovo barem, najzad, okončati jedan mnogo gori bol u meni, nastao decenijama pre toga, mnogo pre nego što sam u snu sagledao lice i značenje svog užasa.
12.
Možda ono što je najneobičnije od svega, to je da se posledice Miloševog zapisa još i danas osećaju. Svakako najpolemičniji vid Teorije Džadžić-Mihiz koji to i dalje ostaje, predstavljaju zaključni odeljci koji drže da je i svet koji čak nije neposredno bio povezan sa događajima u hotelu „Ekscelzior“ bio pogođen. Teorija, međutim, vodi računa oko razlike između onih koji su samo videli Milošev zapis i onih koji su čitali i pisali, u nekim slučajevima i dosta naširoko, o samom tekstu-dokumentu.
Očigledno, prva grupa pokazuje vrlo slabe znake bilo kakvih osećajnih ili duševnih promena: „U najboljem slučaju, privremene“. Međutim, potonja grupa izgleda da je bila korenitije pogođena: „Dok dokazi o ovome još uvek pristižu, ispada da je deo onih koji ne samo da su razmišljali o savršeno mračnim i praznim rečenicama već i potanko objašnjavajući kako su se iste u njih uvukle, otkrili da su se i sama njihova uznemirenja stišala. Osobe koje su patile recimo od poremećenog sna, pa preko seksualnih disfunkcija do slabog odnosa sa trećim licima, izgleda da su na svoju radost doživele izvesno poboljšanje“.
Ali, Teorija Džadžić-Mihiz ipak opominje da ovaj tok nije bezopasan. Zapaženo je da je kod još jednog većeg broja osoba koje su komentarisale Milošev zapis došlo do povećane opsednutosti, nesanice i nedoslednosti: „Većina onih koji su odlučili da prekinu svoje interesovanje za transkripciju rečenog zapisa, ubrzo se oporavila. Nekoliko osoba, pak, imalo je potrebe da se obrati za savet, a u nekim slučajevima i za lekove i bolnički smeštaj. Zabeležena su i tri slučaja samoubistva“.
13.
Pošto sam se vratio iz zalagaonice – za šta mi je trebalo vremena s obzirom na škrtu cenjkavost sithih duša koje tamo borave i gazduju – i onda se odvezao do pošte – što je još duže trajalo jer sam se tamo uputio sa malo više para – napokon sam odlučio da vidim poslednji put svoju veliku ljubav.
Je li ona zaista to?
Više kao fantazija, rekao bih. Čarobna svlačiteljica koja mi je već prve noći, na kraju krajeva, rekla svoje pravo ime.
Nisam baš u stanju da objasnim koliko mi je bilo prijatno što ću ponovo da je vidim. Trebalo je i to dočekati, ali je vredelo.
Bila je toliko srećna što me čuje da me je pozvala sutra na večeru, i obećala mi da će lično vezati kecelju, kućna hrana, a onda ćemo satima bez prekida razgovarati samo nas dvoje, o sonetima i madrigalima Mikelanđela. Skrenuo sam joj pažnju da već dugo vremena nisam bio u automatskoj perionici. Rekla mi je da mogu da se poslužim njenom mašinom za pranje. A ako želim mogu i da se istuširam.
14.
U toku svoje karijere – iako višrestruko nadzirani subjekat u mnoštvu provokatora, obožavalaca, agenata i saboraca – Crnjanski je skoro bez izuzetka radio sam. Bio je navikao da u područja sukoba odlazi bez pratnje. U situacijama kada bi se, suočen sa zavodljivom opasnošću, našao prinuđen da se osloni isključivo na svoje izoštrene i usklađene nagone, on je radije ostajao na strani života. Pod takvim uslovima, bivao je u stanju da dosledno postigne svoje najveće radne uspehe.
Zato ne treba da čudi što se u Miloševom zapisu više puta konstatuje kako se pisanju prečesto prigovara da je proizvod okolnosti. U stvari, po autoru koji citira samog sebe gde i kako stigne, vrlo retko se tekstovi cene zbog njihove kompozicije ili semantičke namere. Oni su samo vest, srećni spoj događaja i prigodne prilike. Ništa tu mnogo ne menja ni činjenica što je za jednu umetnički upotrebljivu rečenicu nužno napisati je u jednom delu sekunde.
Neverovatno je koliko sveta pogrešno izjednačuje brzinu sa lakoćom. Ovo se svakako obično dešava kada je u pitanju što tečnije pripovedanje priča. Međutim, jednostavno, svako može da kupi papir i pisaću mašinu i da krene sa kucanjem, i onda sa malo predubeđenja odoka prosudi kako proizvod nije bio vredan čina. Gađanje cilja iz puške se obavlja sličnom brzinom, pa ipak zbog toga što su rezultati do te mere opipljivi nikom ne pada na pamet da je streljaštvo laka stvar.
Pisci su u mnogo kom pogledu kao i sportisti. Slični hokejašima ili jahačima talasa na dasci, koji moraju da iz dana u dan uvežbavaju pojedine vrlo specifične pokrete. Ali veliki pisci moraju ne samo da odgovaraju tim fizičkim zahtevima od presudne važnosti za rukovanje olovkom ili nalivperom, već moraju isto tako da rafiniraju u sebi i estetsku senzibilnost. Nema vremena za razmišljanje šta je a šta nije vredno da bude obuhvaćeno jednim opisom dijaloga. Akcije pisca moraju biti u potpunosti nagonske, trenutne, i rezultat godina i godina proučavanja, teškog rada i, naravno, nadarenosti.
Kao što je Tanasije Mladenović, vlasnik mnogih objavljenih poezija u samom gradu Beogradu, jednom javno primetio: „Miloš Crnjanski je jedan od najboljih književnika stoleća, ali zbog toga što ga njegov posao kvalifikuje ’novinarskim piscem’ on do današnjeg dana pati od one krajnje žalosne optužbe kako on samo prepisuje ono što se dešava i kako svako to može, samo ako se tamo nađe. I tako je to i dalje. Nego, čovek takve treba da časti pivom i da im tresne dobru šamarčinu“.
Bez obzira na ovu komesarsku vehementnost, savim sigurno bi i ostale škole mišljenja kazale kako je Miloševo oko za savršenost bilo pod neposrednim uticajem njegovih unutrašnjih sukoba, bilo da se radi o posesivnosti, samozaboravu ili društvenom dobru koje je u osnovi prećutni činilac svakog duboko proživljenog doživljaja. Ali, kao što je Rodoljub Čolaković samozadovoljno prokomentarisao: „Ne treba zaboraviti najočigledniji razlog zbog koga se Crnjanski vratio natrag u domovinu – želja mu je bila da popravi kvalitet svoje vizije“. Ipak, pravo vizuelno razmišljanje o samoj domovini, njenim zastrašujućim razmerama i opipljivome mraku koji je tamo vladao, nije nikada napravljeno. Nekoliko sumnjivo autorizovanih fragmenata razjarili su sumatristički ostarelog dendija. Po njegovom mišljenju, veoma mali broj prizora – čak i onih za koje je lično bio odgovoran – bili su zadržali onu nepojamnu dimenziju vezanu za to mesto.
Vazda hiperborejski nastrojeni Crnjanski ne dozvoljava sebi da ograniči svoju delatnost samo na pisanje. On često izlazi van kuće i radi u bašti, pleveći od korova, podsecajući, pa i sadeći. Često ga čujemo kako sebi tiho pevuši, bilo šta od popularnih melodija, od starih slovenskih uspavanki, pa do jedne pesme koja govori o tome koliko puta se njegov život menjao i kako bi samo želeo da opet čvrstim korakom stupi u život.
O tome svedoči i sledeći odlomak odnekud pronađen izvan magacinskog legata: „Zidovi su beskrajno goli. Na njima ništa ne visi, ništa ih ne određuje. Oni nemaju bilo kakvu strukturu. I pod najprodornijim pogledom i najosetljivijim prstima oni ostaju nečitljivi. Na njima nećeš naći nikakvog znaka. Nije preživeo nikakav trag. Zidovi brišu sve. Oni su stalno slobodni od bilo kakvog zapisa. Pritvorni su, na vekove mračni i neispisani. Gle, evo savršenog panteona odsutnosti“.
Izgleda da bi svet trebalo više da se žali zbog ovog praznog prostora, ali koliko se zna to dosad niko nije učinio. Verovatno da za takvu ravnodušnost, takođe, postoji i dobar razlog: svesno ili nesvesno svet shvata da taj prostor uopšte nije prazan.
No, na stranu neprijatelji rulje i elite, suprotstavljanje smrti je tema koja se uporno javlja kroz sveukupno Miloševo delo. Njegovo sveobuhvatno interesovanje za ljude – i to obično svet koji se našao u užasnim okolnostima – uvek ga dovodi u neposredan sukob sa smrću. Kao što je ranije u petom poglavlju bilo napomenuto, Crnjanski nije nikada doslovno opisivao prirodni pejzaž, ali isto tako nije nikada beležio ni blisko prisustvo smrti, a da pri tom ne stavi nekoga između sebe i nje: „Ako priđem bliže bojim se da će ovo iščeznuti. Svakako vredi da čovek jedan sat uživa u prizoru. Mora da sam budala kad mi se ovo ovoliko sviđa.“
15.
Prožimala nas je jedinstvena lepota večeri, golema tišina u kojoj je rikao vetar, krhkost naše povezanosti sa svim onim ispod nas. Osećao se nagoveštaj straha, ne za naše živote, već zbog suočenja sa širokim nepoznatim prostranstvom koje nas je pritiskalo. Jedno prolazno osećanje razočaranja – što je nakon svih onih snova i pitanja ovo ipak bio samo jedan planinski vrh – otvorilo je put podozrenju da je tu bilo još nešto, nešto van trodimenzionalnog oblika trenutka. Samo da smo to mogli da opazimo.
16.
Većina Britanaca sedamdesetogodišnjaka ima svoje bašte da se njima zanima. Ja imam svoj pab, zahvaljujući ovoj štenadi, i svoje klasične jezike koje pomalo amaterski kolekcionišem. Ja se stalno bavi svojim izborom piva kao što se oni slabe petlje bave svojim nošama. Šibice su nekako proizašle iz takve vrste zanimanja. U stvari, nedaleko odavde je i fabrika. A onda sam samo primenio svoje dvadesetogodišnje bavljenje latinskim jezikom da bih napravio poklopac na paketiću. Zovite to staračkom naklonošću ka anarhiji. Rekao bih, nešto malo više zapaljivo od izvikane inkvizicije. Dizajn napravljen tako da drži muškobanjaste veštice po strani.
Kasnije su rodoljubivi obaveštajci istraživali i otkrili da su to dobre šibice. Glave se lako pale, a drvce pravilno sagoreva. Moji pratioci su nabavili jedan od ovih paketića i pošto su obezbedili uslove u špijunskoj laboratoriji, utvrdili su da svako palidrvce sagoreva za prosečno dvanaest sekundi. Sa ograničenim brojem od dvadeset i četiri palidrvca, uz korice paketića, za koje su izračunali da gore trideset i šest sekundi, svaki mladić u rovu mogao je da raspolaže svetlom u trajanju od pet minuta i četrdeset i četiri sekunde. Dovoljno da se ne započinje čitanje Miloševog zapisa.
17.
Poslednjeg dana marta majstor bez epiteta i ratnik bez epoleta započinje nešto za šta očekuje da će predstavljati strahovit, možda i nemoguć napor. Međutim, u roku od nekoliko minuta vidi da više ne mora ni da ispisuje reči kako bi se kretao. Sopstvena nehajna primedba njemu se ne čini baš mnogo jasna: „Izgleda da je sada lakše“. Ubrzo postaje preterano očigledno da je otpor definitivno sve manji, i više nije neophodno da se valjak na pisaćoj mašini uopšte pomera.
Pretpostavljajući da je izgubio orijentaciju, on se okreće natrag, ali to ne menja sve jači osećaj koji mu govori da pravac više nema značaja. Zbunjen, zaustavlja se u jednoj rečenici kako bi sabrao misli: „Kao da se neprestano krećem povšinom koja stalno ide nadole“.
Mnogo vremena je prošlo od prvog ukroćenog spusta. Sve je to bilo juče. Niko ne ostavlja za sobom ništa. Krasta je otpala ali rana nije zarasla. Tek sada se nazire slutnja da je sve ovo igra s ciljem da se bilo gde u okolini usidri neka nestvarna emocija koje se ljudi posle sećaju. To je, dakle, zaštita sećanja, i to zaštita sećanja za slučaj da se u budućnosti dogodi nešto drugo.
Prepušten svojoj sudbini, koju još uvek ne prepoznaje tako takvu, jedini preostali Crnjanski nastavlja dalje: „Ne napušta me misao kako ću jednog trenutka stići do ivice ovoga. Pisaću toliko brzo da neću moći da stanem i, jednostavno, poješće me tama“.
Što je tako reći ono što se desilo.
Zoran Ćirić Ćira
