Hladnjikava kiša rominja na pogružene i prozeble put¬nike što dočekuju i ispraćaju druge drage, nepoznate put¬nike. Držim se kao da nisam jedan od njih.
Džonjam za svoj račun – prkosno i oprezno u isti mah. Ja nisam put¬nik, ja sam peronski čovek i ne obraćam pažnju na uputstva s razglasa. Živahno kisnem i gacam po barkama, tragam za šljunkovitim dnom poroznog asfalta. Nervozno sumnjičav, motrim na potencijalne artističke sadiste, džeparoše, prosjake, cepače karata, cepače čmarova i ostalu braću po inventaru. Kakvo zagrevanje za nastup jednog nišvilskog Pisca u njihovom glavnom gradu. Čekati na Iz¬davača pod otvorenim nebom autobuske stanice, nebom koje se otvorilo kao ciganska materica što donosi umno¬žene blizance u ovaj sirotinjski svet – dakle, to je jedna jako loša navika. Em se uvašljiviš, em se jedeš što si se opet uvalio u otrcanu naslonjaču koju su već mnoga du¬peta udubila i razradila kao mešajući presto.
Onda se pojavio Izdavač – u spidu tek unapređenog konjičkog majora. Nisam siguran da li je bio više iznenađen ili obradovan što me je zatekao u dogovore¬no vreme na dogovorenom mestu. Možda je mislio da zna nešto o meni što ja ne znam. Pozdravismo se iz za¬leta, srdačno, kao porodični ljudi na frajerskom zadatku. Na svu sreću, Izdavač smesta izvadi pljosku da mi pro¬budi volju za spisateljski društveni život u gradu gde je svaka noć pazarna, pijačna i tržišna – sve po proverenim, belosvetskim standardima. Da malo procunjamo okolo, za početak? Razume se, i krv poče da šiklja ve¬nama, spremna da se zakotrlja do ružičastog usijanja. Ponude sitnog, staničnog dilerisanja ostadoše iza nas. Ogromne reklame krenuše da se smenjuju pred mojim zamagljenim, ledeno-suznim pogledom koji se sve više caklio, kao odraz narandžastog zipo-plamena. Toplina se širila udrvljenim udovima, od prepona do kolena i nani¬že, izazivajući provincijski svrab tabana. Izdavačev „Mercedes 220″ je sasvim pristojan: oklopljena šofer-šajbna, branici, ratkapne, štop-svetla, gizdava tabla sa instrumentima i dugmićima, konjske snage, cilindri i de¬belo tapacirani prostor za biranje muzike i partnera. Hromirana izolacija s obaveznom rezervacijom. Šta znači biti autoritet na drumu – dok dodiruje kabrioletsko nebo, seče krivine kao seviljski berberin, drsko rasteruje prolaznike u kabanicama, pazeći da ga ne očešu njihove proceđene duše. Meko uklizavamo u nobl-svetlost prvog od klubova sa spiska…
Kako zamišljam salu za promocije? Masivni, drveni luster ispod statusne, sterilisane beline, u istočnjačkom duborezu kitnjastom do detalja; muzika lagana, indirektna; ukopani šankovi tako da ti je barmen stalno iznad čaše; stolovi poređani u poretku sunčevih zraka, upere¬ni ka podijumu; muškarci s brojanicama, žene s konobarima; konzumira se isključivo hladni bife; a na galeriji, iznad programa, fakultativna poseta trbušnom plesu…
Šta se, u stvari, događa? Volim klubove koji ne vonjaju na klubove; a, bogami, ni na ljude. Zato ispadam iz svake kombinacije. Ždrakati ispod oka; odmeriti rastojanje u gužvi; giljati uzbrdo kroz pregrejana, povije¬na tela; kretati se kao ajkula od šanka do klozeta; ne obraćati pažnju na ljude koji su nepodnošljivo stvarni; kvariti utisak o Piscu, iščekujući poljubac u vrat; lakim dodirima odbaciti šansu; ne držati sopstvenu knjigu kao skiptar dok pišeš posvete ambicioznim redarima; prepoznati opake čitače-tumače i dozvoliti im da te dožive kao zamlatu, uživajući u prostačkoj tremi. Ubledeo sam uprkos viskiju. Ne igram ulogu i to je sve…
Publika se dizala i spuštala rugajući se mojoj paradirajućoj apstinenciji. Neko je tu nešto umislio, zar ne? Prigušeno svetlo je gamizalo niz njihovu očuvanu kožu, puzilo po njihovoj nepromočivoj, sportski elegantnoj obući, sabijajući dim iz njihovih markiranih cigareta u paučinaste ćoškove, gde su se tiskale grupice otvoreno nezainteresovanih posetilaca – skoncentrisanih na zmijoliko kruženje džointa. Nedostaje im šalter da uhvate red, zlobivo ih merkam. Nema šta, počeo sam da se dujem. Ali, neka, ignorisanje je neophodno ako želiš fer druženje. Da, da, neobavezna prijateljstva vise u namontiranoj gomili. Donja vilica mi je otromboljena od poziranja s nepripaljenom cigaretom…
Klub mora da poseduje kulturu saune: mentaklar, biljna rosa, bosiljak, mistična kamilica – garantovano plemenito znojenje, seansa za avangardne ženske koje piju gorki espreso, umotane u peškire boje ljubičaste hrizanteme. To je bilo tada a ovo je sada, Izdavač odbacu¬je moju nostalgičnu teoriju i vraća me protokolu gaženja opušaka. Na nekakvoj stolici-polici dve BLACK AND WHITE boce, bez poklopaca, okružene plastičnim čašama i preduzetnim tipovima koji se koprcaju i pružaju ruke, grabeći gratis-esenciju. Okrećem glavu na drugu stranu – ovo je degutantno čak i za moju jetru. Nemajući pametnija posla, zavirujem u didžejsku kabinu i slušam mršavu, kratko ošišanu devojku dečačke građe, obučenu u crne, tesno pripijene pantalone, kako ciči imena pesama koje – neizostavno! – mora da čuje. To nisu moji favoriti, zabrundam, merkajući zgodno zategnuto dupence, i lafovski joj prepuštam izbor muzike – sledećih pet minuta. Taman toliko mi treba da protalaškam po izgrebanom vinilu, razbacanom ko iznošene vojničke čarape. Nisam gadljiv već zabrljavljen te ne obraćam pažnju na devojčinu ciku i vrisku. Shvatiće ona da mi je baš potrebna ta jedna stvarčica od Pistolsa, da se saberem i prisetim gde sam ono stao u razgovoru s tužnom devojkom iz Krnjače, tužnom devojkom sa Miljakovca, tužnom devojkom sa Bežanijske Kose, tužnom devojkom sa Čukaričke Padine, a tu je i tužna devojka iz Zavidovića koja je lutala između Rijeke i Budimpešte da bi se, eto, zatekla u Beogradu zaustavila se u pogrešnom gradu, a prošle noći se zaustavila u pogrešnoj sobi. Potrajalo je dok sam glasno prizivao tu jednu Pistols-stvarčicu. SUBMISSION! Devojka s manekenskom lobanjom i poluautomatskim osmehom ipak se prima na gitarski raspad sistema i odlazi da ga izđipa u ispražnjeni centar prostorije. Pridružuje joj se devojka koja pulsira u mestu, ne zamarajući se plesnim koraci¬ma, verovatno zato što zna o čemu govore odabrane pesme. Kakav sinhronizovani stond! Upijam zvuke koji se od nje odbijaju. Hm, prilično zračeći prizor. Magnetišem se fiksirajući odsutnost razigrane devojačke intime. Čovek lako može da provrišti od ovakve mamkajuće uzdržanosti. Odgledao sam ih ne puštajući ni glasa od sebe. Proći će još neko vreme dok ih ne upoznam…
Problem s promocijama je što kod takvih događaja nema fajronta jer nema ni događaja. Mučenici uhode mučenike. Stoički iščekujem da mi priđe neki teretana-intelektualac i optuži me da sam prepisao njegovu dok¬torsku disertaciju koja se zove „Facijalna ekspresija posetilaca beogradskih kafana“. Ili da mi neka vitalno-ocvala novinarka poverljivo saopšti kako bih više uspeha imao kao dizajner tampona nego kao pisac kvaziporno literature. Makar da me neko prepozna kao kompleksiranog, starmalog štrebera s kojim je zajedno pohađao osnovnu školu ali ja ga se sigurno ne sećam, jer se u to vreme niko nije hteo da druži sa mnom. Nažalost, ništa od spektakla…
Budući da se nismo dogovorili o šiframa za sporazumevanje u oficijelnom delu programa, Izdavač me hvata za nadlanicu i odvlači prema izlazu. Signal je opipljivo jasan: menjamo mesto, to jest, menjamo promo¬ciju za provod. Najzad! Zaista sam se uželeo onog „Mercedesa“. Livrejisani Niger u duši, ha! Dok je ma¬šina jezdila kroz ispranu noć, Džon Li Huker – večito vudu mrmljalo – iznova je prepričavao Vanu Morisonu dogodovštine njegove majke, kako ga je nosila u stoma¬ku i proklinjala kamiondžije što natoče, umoče, plate i odu bez pitanja. Da, da, uvek se radi o neizgovorenom „zbogom“, slaže se ekipa u kolima…
Najpre smo se obreli u jednom kokošinjcu s predso¬bljem, gazdom koji je izigravao čuvara kapije i barmenom koji je glumio kućni savet tako uverljivo da se muzika nije ni čula od sudaranja bilijarskih kugli. Ekipa se razbacala okolo, što dalje od tipova sa štapovima i čojom boje zmajevog repa u očima. Procenio sam situaciju bili smo osuđeni na razgovor i zauzeo busiju. Smestio sam se na barsku stolicu, pored devojke s manekenskom lobanjom i njene letargične drugarice. Sačekao sam da dovrše kesicu integralnog grisinija a onda im nenametljivo pripalio cigarete. Uglavnom ih slušam, vodeći računa da mi se ne omakne neka humorna gadost ili komentar koji zaudara na nabacivanje. Bog-sveti-zna zašto me je spopao napad učtivosti. Lepo mi je i to je dovoljno. Ipak, polako se uglavljujem u njihovu priču o gejovima, o konobarisanju, o vaspitanim zombijima, o borbenim veštinama koje se zasnivaju na snazi i grču i o onim drugim koje zahtevaju opuštenost i gipkost. Objašnjavam im kako se tabanje primenjuje bez vežbanja, jer ti sport ne može spasiti život i polnu čast kada civilizovana zabava počne ozbiljno da insistira na sopstvenoj civilizovanosti. Usput se upoznajemo ili je to Izdavač učinio umesto mene. Za devojku s manekenskom lobanjom to nema nikakvog značaja, ona je samohrana majka – tako mi se predstavila – i mora kući, da odmeni dežurnu dadilju-rođaku. Bilo mi je drago, kako da ne, hvala ti što mi ostavljaš drugaricu…
I tako ostajem sam, sa tim astralnim bićem koje se ne usuđujem da pitam za ime – to bi bilo kao da pitaš bebu kako se zove. Proći će još neko vreme dok ne po¬stane Vuka Vu. Ona je fotograf, umetnički dabome, i to fotograf koji ume da priča. Razgovetno i šašavo pove¬zuje reči u rečenice koje nisu nužno misli ali imaju ne¬ki slikovit smisao. Očigledno može da razlikuje „da“ trenutak od „ne“ trenutka. Da, da, devojka za iščuđivanje, devojka za ,,paf“. Citira mi manifest „Belih Pantera“ ko¬jim počinje moja omiljena Em-Si-Fajv ploča. Ona ih zove „Majkojepci“. Aha, to nas vodi u amsterdamsku jednoćelijsku sobu s pogledom na Lenon-Ono golotinju; u englesko kupatilo s prozorom pored kade, u visini baštovana; u teksašku hladnjaču za iznajmljivanje i stano-vanje. Sam sebi ličim na strip zamišljajući prošlost ove devojke dok mi priča kako je njen otac, tokom šezdesetih, reketirao beogradske radio-stanice zahvaljujući svo¬joj ekskluzivnoj kolekciji džez-ploča. Tikovi mi se vraćaju, jedan po jedan, podsećaju me na mucavo detinjstvo, gnojavi pubertet i molećivu, alavu muškost. Došlo je dotle da pomišljam na sina koji me čeka kući, prem¬da ni on ne zna šta bi s takvim ocem. Izdavač primećuje moje vrpoljenje i predlaže da odemo na jedno „pra¬vo mesto“…
Mesto je doista bilo „pravo“. Moja vrsta podrumčeta. Dočekale su nas uskovitlane, opojne čestice i lepljivo trenje zgodnih i nezgodnih telesina. Šank liči na pult za sortiranje gostiju – pijani, nedovoljno napušeni, nakljukani depresijom, gladni veselja i besa. Ljudi izdišu sadržaj svojih utroba; gutljaji i dimovi se razmenjuju; čekaju da im se zgadi pa da poruče svoje muzike. Sustižem piće pre nego što piće sustigne mene. Ekipa oko nas ne pleše ali se i ne rita – dovoljno prostora za igru s neprovaljivom devojkom koja se ne vrcka dok zanosi kukovima – strogo u taktu buke – prebacujući težinu na diskretne grudi i koščata ramena. Zahvalan sam joj na tom gospodskom trudu – stasita devojka sa stavom, ja¬kih butina i visokog čela – s rukama na potiljku bodri moja kolena; mahnito i nežno njihanje u psihodeličnim pasažima, pucketanje prstima, maštovito zabacivanje glave, rad ruku u kvadratu svetlosti iz palačinkarnice preko puta, miris oznojenog pamuka. Kapci su mi otežali od obuzdavanja, iznutrica vežba slobodni pad, sluzavi dah se širi. Niko ovde ne čeka na porudžbinu osim me¬ne, blentavog plaćenika koji tamani kratka Tenesi-pića i ostalu prateću umetnost. Delikatesna braća i sestre se dugo, dugo opiru testiranju, ali već će popustiti i izaći iz igre. Napušteni ali ne i ostavljeni, kaže Vuka Vu, ma¬da ne zvuči loše ni kada ostavljeni i napušteni promene mesta u rečenici. Vuka Vu se uvija i izvija, gledam je kako izmišlja muziku, molim se Bogu da mi oči nisu zaljubljeno buljave. A izgledaću još smešnije ako zažmurim – teturavi, urnebesni trans. Štrecanje u bedrima, vlažni dlanovi i utrnuli tabani. Nastavljam da trupkam nogama, svestan neobične elegancije njenih pokreta. Trzam se, pokušavajući da joj se što više približim. Osećam kako se ukopavam, zajedno sa svojim tupavim emocijama, instinktima i rezonima. Micanje usana se konačno sklapa u poljubac. Kakav ljupki nestašluk! Dođe mi da samog sebe potapšem po ramenu za ispoljenu hra¬brost. Sad sam već razigran kao Isus na raspelu, s tom razlikom što mi je dopušteno da se počešem po temenu, pitajući se šta me je snašlo. Mora da se napolju raz¬vedrilo, pomislim. Napolju je bezbednije ali sada nema vrdanja. Ej, Silo, ajde da i svi sledeći poljupci budu tako stidljivi poput onog prvog. Zar samo toliko za Pisca, pita me Sila kroz cerek. Pazi se, leteće perje – cerekanje prelazi u hipnotički kez – Vuka Vu ti je Anđeo Prizemljenja. Nema veze, Silo, samo ti blagoslovi moj mu¬ški stid. Ionako svet posmatram kroz pileću kožu. Sila me zagolica po grkljanu: nije teško otkačiti nekoga ko je već odlepio. Ovo je priča, ovo nije devojka. Ne zaljubljuj se u sopstvenu priču. Sećaš li se, Pišče, zakona kojem služiš? Pa, Sila i postoji da bi se kurvala sa zavedenim makroima – njima se uvek silne stvari dešava¬ju. Još jedna molitva i uskačem u Misteriozni voz. Neka ovog puta bude bez trikova. Čisto, ljudsko satiranje, poljupci su sve odlučniji, smanjuje se rastojanje između fluida i fluida. Opraštam se od Sile i prepuštam duho¬vima da dovrše moje poslove. Maženje, maženje iznad svega. Glava mi pada na nešto mekano i zakopčano. Predajem se razdraganoj skrušenosti. Ne petljati se s ispovedima. Čemu to kad svaka prošlost liči na prošlost? Uostalom, ovo ovde nije splin već zborno mesto za su-terence i muvanje reda radi. Ovima nikakvi ventili nisu potrebni, suviše su zauzeti starim dobrim navlakama. Navlaka do navlake. Koja ironija, najnavučeniji me¬đu njima snima odozgo kompletnu situaciju. Za to vreme Vuka Vu me razvlači po skoravljenom podu koji sa¬mo nas dvoje doživljavamo kao fanki podijum…
Šetnja je svesna radnja, kao metodičan ples, korak pijavice, stiskanje nečije šake skupljene u pesnicu, naslanjanje na najbliže telo, polaganje glave u prazno na¬ručje, podražavanje umiranja. Drhtati, zuriti u olabavljene, šarene pertle na nerazgaženim cipelama, pijuckati na ivičnjake, krišom se ogledati u izlozima, cediti osmehe kroz glasne uzdahe, ljubazan i blag, neopterećen misli¬ma o dostojanstvu i poniženju, fino obeznanjen, urađen bez radnje. Krećem se kao neonska krstarica, držim okeansko odstojanje: deset santimetara iza Vuke Vu i dva¬deset tri santimetra ispod nje. Suviše sam kljakav da bih se spotakao o njenu pojavu. Izmiče mi taj produhovljeni, mesnati struk, migoljiva ruka se cima po vazduhu. Znaš šta je sada in u Beogradu, pita me Vuka Vu. Lju¬bavno pismo, pisano ručno. Verovatno zbog lizanja ko¬verte i poštanske marke, kažem, ponosan što sam izrastao u pravovernog romantičnog cinika. Posmatram ka¬ko senke iščezavaju, ispraćajući preostale noćne utvare i njihov prtljag prepun uljudnosti, uviđavnosti i zdravih principa. Uskoro će se jutarnja svetlost osmehnuti osmehom izbavljenja. Ovo mora da je odloženi kraj, zar ne? Svejedno, lizanje mi ne izbija iz glave. Vuka Vu je str¬pljiva na raskrsnici Gospodar Jovanove i Kralja Petra. Pomalo liči na električnu crkvu. Grli me pažljivo, kao olinjalog pandu kome je vreme da se vrati u zoološki vrt. Razgledanje Dorćola je završeno. Nije to ništa – za razgledanje El Eja potrebno je šest sati i dvadeset mi-nuta, uz pouzdanog vodiča. O, da, sačekaće da to što imam iscuri iz mojih očiju. Barem je prošlo bez ruko¬vanja. Ovo nije život, kažem vetru koji me odnosi do sledećeg raskršcća; znam da će tamo pokušati da oduva svako sažaljenje i razmišljanja o džekovskom porazu. Bljak mi je od pomisli na još jedno mlako tešenje. Sa¬mo su polivači ulica celonoćni jebači…
Recepcioner je pronašao u knjizi gostiju broj moje sobe, ali me soba nije zapamtila. Bio sam toliko budan da sam mogao da iščitam knjige gostiju za nekoliko prethodnih sezona. Nešto ranije, Izdavač mi je napome¬nuo da je u ovom hotelu odseo Limonov kada je ono¬mad banuo u Beograd. Ali, kako da isprepadaš ovu ču-mu od grada? Čim sam uključio televizor nestalo je sve¬tio u kupatilu. Nije me bilo briga šta bi ovaj lutaljući kurcšlus trebalo da znači. Tuširanje u mraku, sklupčana putenost ispod ćebe-čaršava, kruženje zarozane požude oko svučene odeće. Bolje i drkati nego se zaljubiti. Naježena koža na preponama, rastvorena hernija u stoma¬ku, žuborenje u omlitaveloj glavi. Nikako da pronađem dugme za brisanje iako je traka odavno iscurila. Nisam ni jednom zevnuo dok sam se prevrtao po krevetu, valjao se sa samim sobom. Paklica „Kenta“ ima boju kreča, ubrzano se pretvara u nepopušene, nemarno zgnječe¬ne pikavce. Buljim u jastuk prekriven pepelom. Bazanje po ulicama, bazanje po kafanama i klubovima, bazanje po hotelskoj sobi. Samo bz-bz-bz, nema tika-taka-tika-taka-tika-taka…
Nije mi svanulo kada je svanulo. Još uvek sam u njenom gradu. Posivelo sunce zalazi od ranog jutra. Ovo je dan za ispraćaj Pisca i ništa se više ne može učiniti. Vuka Vu me odvodi da vidim gde se Mali Dunav uliva u Savu. Taj Veliki-Mali Gazda Dunav baš ima širi¬nu: stalno prašta Savi njenu tugaljivu, splavarsku boem-štinu i ostala preterivanja. Koliko li je duboko kad se gleda odavde? Šum reke mi odjednom zaliči na bolesni grohot – kao kad povraćaš kidajući se od smeha, a suze ti se mešaju sa bljuckom na uglovima usana. Zašto sva ta priroda misli da ima prava na optimizam? I za¬što se Vuka Vu i ja ponovo raspričavamo? Govori mi kako je nedavno imala instant-krštenje, sve je začas bi¬lo gotovo. Stvarno haj-kul doživljaj, uzvišenost u dajdžest izdanju. Čak joj se učinilo da tamjan miriše na gandžu. To nije slučajno, kažem, kod nas u Nišvilu ko god zakači hepatitis ce postane naprasno religiozan. Na kraju smo upoređivali dlanove i zaključili da nokti brže rastu pred zimu…
Tog popodneva kiša je bila bistrija od neba, a zvezde mračnije od sutona. Elem, nešto se obistinilo samo ne znam šta. U tome je draž, rekli bi turisti. Ali, koga je briga? Malo boli, pa prođe…
Zoran Ćirić
