Nedostaješ mi i žao mi je zbog toga. Mislim da posle svega nismo zaslužili takvo osećanje. Naravno da primećuješ da govorim i u tvoje ime. Svaka navika je prokleta, a naročito naša.
Prošlo je dosta i prošli smo dosta. Mnogo kiseline je proteklo i znam da je malo kasno da budem zabrinut. Sada si zbilja negde daleko i ako čuješ moje priznanje da sam prodao moju dušu i tvoju dušu kako bih napisao ovu priču, verovatno se smeješ pomalo bolesnim smehom. Izvini i oprosti, ali govorim istinu jer ne mogu da se setim ničeg drugog. Eto, poželeo sam da napišem jednu ovakvu, pre nego što zauvek prekinem sa tobom. I to još uvek radim, na neki kišni način. Kiša je padanje koje gledaš kroz zatvoreni prozor. Bezbedni događaj. Ni nalik onome kada sam pokušao da oživim tvoju nežno spljeskanu kosu.
Spljeskanu od torokajućih misli naše bivše kume. Valjda ih zato još uvek pamtim… „Svako vreme se meri čekanjem“, rekla bi, a uzdah joj je bio pun gnevne sete. „Ako je tako“, umešao sam se jednom, zasigurno ne da bih ispao pametan, „onda se svako vođenje ljubavi meri dužinom plamena na sveći. Ili brzinom kojom se sveća topi i nestaje u ohlađeni vosak“. To zaista nije koristilo ničijem smislu jer se njeno razmišljanje bučno produbilo i svrdlalo u pravcu mog temena… Prestala je da se premerava tek kada sam je odveo u krevet. Do tada, ona je bila zvanično tvoja najbolja drugarica. Od tada, to drugarstvo se proširilo i na mene. I potrajalo je dok se nisam sabrao i skontao računicu: svaki razvod se meri muškarcima. Baš kao što se svako ispovedanje meri lancem na kandilu.
Nedostaješ mi i to je fer osećanje. Imam kamin u stomaku, a nemam dijagnozu. Imam pastuva, a nemam timar. Ni uputstvo za upotrebu. Kada se nađem razbijen, sastavljam se u paramparčad pomoću melema od duvana i meda. Kalifornijska vina i francuski parfemi nisu dovoljni za provod sa devojkom koja nosi profesorske naočare i priča o ratu koji je protutnjao kroz hotel gde smo se zadesili. Uzalud je obukla japanski kimono i italijanske cipele. Zaglavio sam se u liftu, zaglavio sam se u sobi bez pogleda na terasu, zaglavio sam se u svemiru između njenih prednjih zuba. Pre nego što svane jutro pomislim kako postajem istorija i bežim nazad u svoje pakovanje upotrebljenih, papirnih maramica. Ipak sam ja odrastao muškarac i zaslužujem pristojan život sa iznajmljenom ženom koja mi ne govori gde sam bio.
Nedostaješ mi i to je jedinstveni gubitak. Kad god se budim iz nesanice, shvatim da više ne mogu da ti kažem: „Draga moja ženo, bezgranično te volim. Nadam se da ću jednog dana biti sasvim siguran u to“. A onda zaustavim klatno na metronomu i pomislim kako će sledeće veče biti bolje. Znam jedno zgodno mesto za šetnju – lepo i mračno. I već ću se spojiti sa nekom koja nema ideju kako da provede noć i koja me neće zasmejavati dok joj razmičem butine ispod suknje. I koja me neće čudno gledati kada počnem da je svlačim pored otvorenog prozora. Neka koju je majka naučila da čovek ponekad mora da iskoči napolje bez pozdrava.
I potom kruži iznad grada kao galeb u potrazi za morem. A od izlomljenog sjaja mora ne vidi more: sve plavo i zeleno se pretopilo u živi blesak. Kada se krila spuste ispod svoje visine, odjednom će mu nedostajati ona hotelska devojka. Tek tada će se njegov kljun nagutati zemlje, i prizemni vazduh će ga oduvati do najbliže sorte. Može da je napusti, ali ne može da napusti njenog čoveka. Veliko ljudsko srce je zarobljeno u njenim dojkama i nema drugog izbora nego da veruje da ga ona ipak voli u mislima. Toliko, da je oslepeo od njene ljubavi kao od morskog zraka. I jedino što vidi je kako njegova zlatna hotelska devojka i on leže ispod jesenjeg neba. Ona će nastaviti da leži i kada više ne budu pripijeni jedno uz drugo…
Nedostaješ mi i želim da to znaš. I dalje mi to radiš, iako ti više nije stalo. Govorio sam ti da ne razgovaraš sa strancima, ali ti si mi hladno odbrusila kako ćeš da razgovaraš sa strancima jer si i ti takođe stranac. I dok sam krvnički bledeo, dobacila si mi, imitirajući muštiklu koja svira navijenu melodiju: „Ako si žut čovek, imaćeš žutu ženu“… Hod ti je dugonog i stabilan. Kao i uvek kada me napuštaš. Dižeš prašinu do neba, poput pustinjskog vetra koji duva do obala okeana. Ljubazno posmatram tvoj odlazak, koji traje koliko i nestanak duge na munjama razvedrenom nebu. Ništa ne propuštam, neprovidan i miran, oslonjen na raznosače novina, mleka i preporučenih životinja. To je jedino što mi garantuje preživljavanje…
Ako padnem na kolena: biću kriv do kraja života. Ako padnem u tuđe naručje: biću kriv do prvog neuzvraćenog zagrljaja. Ako padnem u crkvi: izneće me na ulicu i biću kriv celom dužinom. Ako padnem na marokanski tepih: biću kriv kao neispušeni vrh srebrnog dima. Ako padnem u posluženo piće: biću kriv što sam na dnu ostao suv. Ako padnem na svoj krevet: biću kriv zato što te ne sanjam…
Suviše sam lenj da trošim protraćeno vreme. Suviše sam lenj da živim proćerdani život. Nikada nisam pio prepodne. Nikada nisam pio sam. Suviše lenj, kažem ti. Znam da to nije nešto posebno i da ti ne znači ništa, ali to je sve što mogu da izreknem u svoju odbranu.
Nedostaješ mi i to se može smatrati ličnim putovanjem. Nešto od toga treba shvatiti doslovce, začinjeno samlevenom ironijom. Dok se neki delovi kuće javljaju kao zajedničko iskustvo, dotle mnoge hodnike koji povezuju prostorije niko nikada više neće videti. Obrati pažnju na klo-klo-klo: novi niz soba do poslednjeg stepenika štiti od hladnoće. Sve što ideš dalje, sve ređe zastaješ da obeležiš svoju putanju. Kada ti se desi veliki povratak u nigdinu, ventil za ubacivanje vazduha prošištaće ti pesmicu o iskošenom pogledu, zazidanom u prozoru. Prozori izgledaju pravi ali se u potaji otvaraju. Raspored soba i hodnika, zidova i vrata ne podseća na planove iz prošlosti. Neosvojeni trem, nenaseljene odaje? Ili napuštena kuća? Svejedno, ovde je pravi Jug nepoznat.
Nedostaješ mi i to već preterano liči na beskorisnu smrt. Ako već imaš krila, ne treba ti anđeo. Treba ti dobar art-diler. A ne raznosač novina, mleka i preporučenih životinja.
Ulice nisu mnogo čistije otkako si se vratila.
Zoran Ćirić
