Rekao joj je da dođe kući do ponoći.
Samoironično je pomislila na otužnu bajku.
Onda je naglo prestala da misli o tome, kao da otresa prašinu sa sebe.Ili staru krljušt.Žurnim i istovremeno laganim korakom ,a mogla je to jer ima duge i neprestanom skitnjom istrenirane noge, sa ciljem da pred njim sakrije nestrpljivost, se spustila niz stepenice ka drugom izlazu kuće.
Volela je da izlazi na tu stranu jer je radije birala da tone nego da pliva, a i mogla je da
prođe pored stana u prizemlju u koji je nameravala da se useli do zime.To se neće desiti,
znala je.Ali želja za izolacijom i negovanjem svoje fine lenjosti te želja da konačno gola hoda
po tom prostoru, ako se ikada tamo bude uselila, su je uvek nagonile da odabere donji
izlaz.Volela je i stepenište koje vodi dole jer je ono bilo svojevrsni katalizator mirisa čitave kuće.
Mirisalo je na ono što bi majka ili ona spremale tog ili prethodnog dana, mirisalo je
kadkad na sveže opeglane stvari, na brata…a volela je da u glavi pokuša da oživi zvuke
pijanina iz dnevne sobe.Imala je tu sanjalačku upornost da oživljava prijatne momente do
mal’ne opipljivog , autentičnog ponovnog.Tome je bez problema mogao da bude svedok
njen čupavi zeleni lutak za koga je sa naučnom pouzdanošću govorila da je živ jer: ‘spavao’
je na njoj ,na mestima na kojima bi mu pozavideli mnogi, i vodio je sa njom nemušte dijaloge
u kojima bi jedino on imao tu privilegiju da joj priča „šta je ono što sme/ne sme ,i s’čim bi bilo dobro da prekine i koji bi sledeći koraci bili poželjni“, gledao je kako joj se uvijaju vita,gola leđa dok fenira kosu dok sedi na krevetu nasuprot njemu.Trpeo je njene izlive nejasne
čežnje, i gubio dah u njenim zagrljajima.
Ko bi verovao da je on tek lutak?
Silazila je lagano i oprezno niz stepenice, u želji da čuje još koji očev usputni komentar jer je
oduvek smatrala da ta dobacivanja bez vizuelnog kontakta u istoj prostoriji mnogo više
otkrivaju gde se momentalno njihov odnos nalazi nego sam čin licitiranja sa vremenom
povratka i „zašto već večeras ideš napolje kad si jutros doputovala?“.Opet se vratila svojim
čulima baš u omiljenoj deonici-kraju stepeništa i malom predsoblju.Tu dolaze novi mirisi.
Kućevni od malopre, ali i tanka nota memle, betona ispred, i avgustovskog asfalta.To je
čekala da omiriše.Toga tamo nije bilo..
Miris ugrejanih guma i neprovetrenosti koja draži čula na osećaj sigurnog tla.
Otvorila je vrata i lako zakoračila napolje.Napred u grad koji je žena.
On je ostao u polumračnoj sobi , strašno sam sa svojim neuroticizmom stečenim u ratu.
Tamo, u ratu,smrt je uvek blizu.Oseti se njena hladna i banalna izvesnost, bez obzira da li
gledaš kako granata seče onog do tebe,ili se čuje sporadična paljba iza brda.Bez obzira na
sve,osećaj ništavila je uvek prisutan.To razara.
Ipak, pruža mogućnost onome ko je preživeo da u normalnim okolnostima oseća sokove
života gde god ga ima.
Ove noći, život je bujao tu pred njegovim očima.
To ga je dražilo.
Nije mogao da joj objasni da nepogrešivo zna sve titraje promena, sve nijanse rasta na njoj,
opet, nije imao nikakvo pravo da joj na to skreće pažnju, iako je sve u njemu vrištalo za
kontrolom nad svojim najmlađim čedom.
Bio je dovoljno star da vidi..
On je oduvek želeo najbolje za nju, ali ona je, eto, baš kao i majka joj, tako ubitačno nežna i
samouverena u svojoj flegmatičnosti , i tako mačje nezainteresovana za bilo šta što on
veruje da ima neku vrednost u ovom svetu, SADA kada je sve tako brzo i klaustrofobično, i
gde nema nikakvih opštih principa koji bi vodili nekoj vrlini, katarzi, redu(jer, u kasarnama se zna red) i umirenju.Umirenju?
Pitao se kada je poslednji put zaista bio miran.
Večeras svakako ne.
Ona je uveliko bila na putu ka mestu susreta.
Posmatrala je oscilirajuće maglovite siluete promičućih kuća, brzu smenu stabala iz obližnje
šume kraj glavne saobraćajnice, a onda je u ritmu presedanja samo nastavila da guta
pejzaže i svojim gladnim očima žuri da vidi što je moguće više upaljenih svetala na svakoj
zgradi koja joj se našla na putu.
Pričala mu je, ili nije ali namerava, kako oseća neizmernu toplotu doma svaki put kada vidi ta
svetla stanova.
Sada je mirna jer oseća prijatnu slutnju, tu negde oko grudi.Trudi se da ne misli kako je ne bi
savladao umor ,a zvuk motora u vozilu baš radi protiv nje.
Proverava u svojoj maloj polukružnoj torbici da li je ponela ono što je bitno.Dobro je. Tu je.
Večeras nije lenja.Nikada nije kada je vodi glad.
Glad je želja za životom, to zna i stari.Zato i strepi u mraku ,u sobi na drugom delu grada.
Zna i to da grad mora biti žena.
Čekaće je do pred ponoć.
NENAD MILENKOVIĆ- PANIĆ
