(Povodom četrdesetogodišnjice pesme Boemska rapsodija grupe Kvin)
U četiri časa posle ponoći, sijalica u Nenadovom kupatilu još uvek je kroz odškrinuta vrata bacala treperave zrake koji su dopirali do njegovog kreveta, preteći da preminu svakog trenutka. Stan ovog mladića zabrinuto se odnosio prema svom vlasniku, upozoravajući ga na obaveze i odgovornosti zakopane u moru prljavih čarapa i gaća, ostacima obroka opkoljenih kućnim insektima i ostalih stvari koje je Nenad ponekad za nešto koristio, pre nego što bi ih nemarno odložio bez ikakvog reda. Svi koji su ga poznavali smatrali su ga zanesenjakom, sirotim momkom koji nije trpeo da ga sažaljevaju. „Njegov bi se moto mogao podvesti pod – kako došlo, tako i otišlo. Ne mari on mnogo, beži od stvarnosti”, tako su pričali o njemu ljudi.
***
Novembar kao novembar, nepredvidiv i često natušten, u Nenadovom svetu je bio opasan pojam. Tog dana, nešto se novembarsko dogodilo.
„Mama, ubio sam čoveka”, izgovorio je Nenad, iščekujući od tišine da se sama razbije u paramparčad.
„Uperio sam pištolj u njegovu glavu, mama, tačno između obrva”, reče malo napetijom intonacijom.
„Povukao sam obarač, samo tako. Eto, tek tako. Mrtav je, mama, mrtav!”
Novembar se topio na nebu i kapljao sluzavo po Nenadovom licu koje se pod pritiskom ispovesti sasvim izobličilo. Ne sačekavši reakciju, nastavio je:
„Majko… Život je tek počeo, mama, a sada je gotovo… Sve sam izgubio, odbacio sam sve! Mama! Mama”, urlao je ustima ispunjenim gorkom pljuvačkom, dok mu se bala razvlačila od usana ka bradi. Pravdajući se, popustio je zgrčene pesnice i otvorio šake koje su se tresle od uzbuđenja.
„Mama, nisam hteo da te rasplačem”, nastavio je pokajnički. „Ako se ne vratim do sutra u ovo vreme, nastavi bez mene, zaboravi me. Kao da se ništa nije dogodilo, mama, kao da nije važno.”
Znajući da je prekasno, mirnijim glasom pokušao je Nenad da se opravda, da ispriča priču trenutka slabosti koji se transformisao iz igre moći i besa u oproštaj od svih i žal za životom. Pričao je i pričao, saplitao se o sopstvene reči.
„Zbogom svima, moram da odem”, rekao je skupljajući hrabrost da nastavi, „moram da se suočim sa istinom.“ Još se samo jedan poslednji vapaj razbio o nadgrobne ploče tog novembarskog dana:
„Mama! Ne želim da umrem! Voleo bih da se nikad nisam ni rodio.”
Ležao je Nenad na nemom grobu svoje majke. Ledena mermerna ploča rashlađivala mu je čelo u koje se bila skupila sva krv iz njegovih usana, obraza i dlanova. „Kako došlo, tako i otišlo“, pomislio je Nenad, „kako prikladan natpis za nadgrobnu ploču”.
***
U čekaonici Velikog strašnog suda bila je gužva. Grešnici su pristizali neprestano i zauzimali mesto u kilometarskom redu ispred šaltera, na kom je trebalo prijaviti se. Ljudi sa različitih kontitenata, svih starosnih doba, svi su čekali u istom redu na suđenje. Sudnica se nalazila tačno između neba i zemlje, ispod vrata raja, iznad vrata pakla. Među grešnicima je žuborilo nervozno komešanje. „Sinjor, porfavor“, načuo bi Nenad poneki razgovor. „Mein got, mein šiksal…”
Šalterska službenica, veličine polovine čekaonice, šiljatih obrva i nesrdačnih očiju, obratila se Nenadu strogo:
„Ime?”
„Nenad”, odgovorio je i pročistio grlo.
„Greh?”
„Ubistvo”, reče Nenad šapatom.
„Sala 4”, reče službenica ni ne pogledavši ga, dok on nije mogao da skine pogled sa upadljivog dlakavog mladeža koji ga je sa njenog podbratka posmatrao umesto nje.
Ušavši u sudnicu, Nenad je skinuo kačket sa glave, i čvrsto ga stežući, blago se poklonio poroti.
„Hmmmm, vidim siluetu čoveka! Ha-ha-ha-ha”, reče gromoglasno jedan član porote. Čim ga je ugledao, Nenad je znao da je to Vrlina. Eto, gospođa Vrlina mu se podsmehivala, nije mogla jasno da ga vidi.
„Skaramuš, da, da, jedan klovn! Odigraj mi jedan španski ples, ha-ha-ha”, dobacilo je Kajanje. „Mogu sa tobom da radim šta mi se prohte, da, da!”
Očaj naglo ustade sa svog sedišta i poče da korača duboko prema Nenadu, dok mu se nekoliko metara crne tkanine njegove odore vuklo za njim. Za njim skočiše Strah, Sumnja i Tuga i u glas povikaše:
„Grmi! Seva! Ubica vreba!”
„Oh, kakav fijasko”, razočarano dodade Stid.
„Ekstravagantno, da, da”, reče Uzbuđenje, klimajući glavom, „kakav aratos, pa to je magnifiko”.
Nenad stegnuto i bojažljivo, slegnutih ramena i pognute glave, reče:
„Ja sam samo sirotan, niko mene ne voli.”
Briga i Nada staše mu u odbranu i povikaše:
„On je samo sirotan iz siromašne porodice, poštedite ga ove monstruoznosti!”
Nenada su te reči pomalo ohrabrile, pa reče:
„Bilo pa prošlo, da li ćete me pustiti?”
„Za ime boga, ne! Nećemo te pustiti”, osudiše ga Strah, Kajanje, Očaj i Stid.
„Pustite ga”, dobaciše ostali članovi porote.
„Ne, ne, ne! Ne puštamo te”, nastaviše prvi, a ostali odgovoriše: „Pustite ga!“
„Ne puštamo ga!”
„Pustite ga!”
„Ne puštamo ga! Ne puštajte Nenada da se nada!”
Odzvanjala je sudnicom ova dilema, a tek bi Nenad beznadežno dobacio s vremena na vreme: „Pustite me, oh, majko moja.”
„Belzebub ti se raduje”, izgovori čitava porota jednoglasnu presudu.
***
Nenad, pročitavši na vratima pakla natpis, Vi koji ulazite napustite svaku nadu, oseti neku novu snagu i otpor. Ruke su mu bile okovane, a noge zakopane u blato.
„Mislite da možete da mi učinite ovo? Mislite da smete da mi ovo radite?”
Njegovo vikanje pretvorilo se u najpre ciničan, a potom histeričan smeh.
„Ne možete da mi radite ovo! Sve što treba je da odem odavde”, reče on. Sve je dublje tonuo u živo blato. Kolena zakopana, bokovi progutani, pluća pritisnuta i malo po malo, usna duplja je bila ispunjena blatom.
***
Tog novembarskog jutra, Nenada je probudio brižan glas njegove majke i miris domaće kafe. Košulju natopljenu znojem zgrnuo je sa sebe i bacio na pod, među ostale probleme koje bi, kao i svakog jutra, njegova majka prilikom posete, rešavala.
„Mama, imao sam veoma čudan san”, reče Nenad sa osetnim olakšanjem u glasu.
Milena Dedović
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
