Dok smo još u Osnovnoj školi bili, pravili smo mnoge zezancije. Bili smo, ono što bi rekli lokalne babe abronoše – đilkoši.
S druge strane, naše znanje je bilo na zavidnom nivou.S obzirom da smo retko knjige uzimali u ruke, pravo je čudo da smo naučili da čitamo i da pišemo. A uspeh nam je bio od dobrog do odličnog. Prosto da ne poveruješ. Možda bi nam uspeh bio još i bolji da nismo pravili razne svinjarije. Znali smo da ne uradimo domaći, da falsfikujemo potpis roditelja da su upoznati sa kaznom, znali smo mnoge stvari, koji mnogi danas ne znaju.
A možete misliti da u to vreme, kada nije bilo interneta, retko i televizora, mi smo sami pronalazili rešenje za sve naše probleme. Što je i dobro. Danas za sve što ne znamo, uključimo ovaj prokleti gugl i verujemo svemu što je napisano. Voleli smo partizanske filmove. Mnogo smo ih voleli. A voleli smo, što je u to vreme neshvatljivo, i dokumentarce o hajducima i srpskoj istoriji dok smo bili pod turskom okupacijom. Ustvari, mi smo negde i bili neki hajdučki partizani. Da, to je najbolje objašnjenje.
Bili smo, preko leta, konstantno van kuće.. Van kuće borili smo se protiv nepravde. Napravdu smo nailazili u svakodnevnom životi. Ako neko nije odgovrio nama na „dobar dan“, ili nas je učiteljica kaznila bez razloga… I tako nama u toj hajdučko- partizanskoj ideologiji pade napamet da mi imamo svoj „bunker“. Odnosno neko svoje skriveno mesto u našem ataru, koje će biti opet blizu naselja, ali neprimetno. Sva sreća te je takvih mesta bilo više, mnogo više nego danas. Pronađosmo mi to naše skriveno skrovište. Nazvali smo ga simbolično „Brod“. Bio je taj naš brod na super poziciji. Blizu centra i škole u selu. mogli smo i za vreme velikog odmora da skoknemo do njega. Taj brod nam je služio za početne inovacije svega. Zaluđeni filmovima „Rambo“ i sličnim američkim gupostima, opremismo mi taj naš brod „najnovijom tehnologijom“. Ustvari, sve smo sami napravili našim rukama,. I zamke i jarak oko njega, jame i strele i lukove i noževe.
Osim naoružanja i „tehnika bezbednosti“, pravili smo neretko i roštilje. Jednostavno „visili“ smo u njemu po ceo dan, a znali smo i daleko u noć da zaginemo. Nekako nam se činilo da je našima to odgovaralo. Mislim na to šo nismo kući, a opet smo tu negde u selu. Došle te devedesete, nemaština uhvatila.. Naši se borili za svaku marku, prosto nisu ni primećivali da im deca nisu kući. A imali smo izvanredne trenutke na tom našem brodu.
Interesantno je da niko od nas nije bio glavni. Mi smo više bili jedno pleme koje se dogovaralo većinski. Sada kada razmislim, kod nas hajdučkih- partizana za ono vreme socijalizma je vladala prava demokratija! Posle par meseci, kada smo sredili naš Brod po zajedničkim željama, postade nam dosadno. Nekako prazno. Pa kakvi smo mi to hajduci i partizani kada nismo imali neprijatelja? A rat uveliko besneo na Balkanu i svi imali svog saveznika i neprijatelja, samo mi nismo.
E onda se mi dosetismo dobrih starih predavanja! Žene! Da, da ženski rod. Svi su nam pričali kako su ratovi počinjali zbog žena.. I mi pozovemo naše školske drugarice da nas posete, i eto kao da se pohvalimo, kako imamo naše skriveno mesto. Ujedno, napravimo roštilj i donesemo domaći sok od višnje oji nas je podsećao na vino. Ponovismo to par puta. To se na kraju pokazalo kao veoma uspešan plan. Jer, nakon par dolazaka kod nas počnemo mi da se sviđamo našim „ženama“. Međutim, mi smo njih namerno zvali u većem broju nego što je nas, iz jednog jedinog razloga- da se posvađaju međusobno. A posvađaće se najbolje ako nekoj počne da se sviđa neko od nas.
Suština je da počnete da se sviđate više njima. Onda tu nastane pravi mali rat, jer počne jedna drugoj da se zamera što se ova zaljubila u onog koji se i njoj sviđa.. Tako i bi. Posvađaše se one međusobno. E, sad, kako nisu imale drugu osvetu, požale se te pojedine „besne“ kod starijih generacija. Žene su nekako uvek i volele starije. Smatrale su da su stariji nekako pametniji i da im prijaju njihovom uzrastu.
Avaj, tako kako su se požalili starijima, tako su oni krenuli da nama sruše naš brod. To nam je i bio cilj. Da konačno i mi bre hajdučki- partizani imamo nekog neprijatelja od kojeg će branimo našu otadžbino-domovinu, odnosno taj naš Brod. I branismo se mi i to onako- junački. Konačno smo imali pravi primer kako su sve naše zamke, strele i ostala napravljena oruđa funkcionisala u praksi. Međutim, one naše devojke se naljutile na nas što smo ih iskoristili, a i samo smo dozvolili da nam ih stariji ukradu. Eto, na taj momenat nismo razmišljali i on bi za*eban.
Kad stasasmo, morali smo da idemo u drugo selo po neke druge devojke. Ove naše, na dohvat ruke, bejaše daleko od nas.
Ernesto
