Kada bi trebalo opisati ovu zbirku jednim atributom, to ne bi trebalo da bude ni erotsko, ni provokativno, ni strastveno, već „neposredno“. Nesporedno onako kako ga je okarakterisao Emil Sioran u svojoj knjizi Priručnik o strasti – neposredne sugestije trenutaka. Neposrednost u jeziku, neposrednost situacija, likova, njihovih reakcija, ponašanja i interakcija; neposrednih literarnih, ali i životnih senzacija i refleksija; i uz sve to, neposrednost narativnog iskaza – ponekad hiperrealistično, a ponekad asocijativno, koji je, naravno, realizovan u prvom licu.
No, ova neposrednost može da zavara, kao što sam primetila, prateći poslednjih meseci recepciju ove knjige. Naime, ono što se najčešće ističe u vezi sa ovom zbirkom je „seksi diskurs“, provokativan rečnik ili pak scene, opisi, zatim „eros u najogoljenijem vidu“ i slični epiteti. Međutim, ovo je samo delimično tačno. Naime, ono što se u ovoj zbirci priča otkriva su SVE manifestacije jedne žene. Dakle, to nije SAMO erotska naturalistička proza – to je zbirka čitavog jednog unutrašnjeg sveta (jedne) žene, njena celokupnost, njena pojavnost i njeno aktuelizovanje kroz različita stanja i uloge. Samo neke od priča su realizovane u već pomenutom „seksi diskursu“ ili eksplicitnim ljubavnim scenama, ali to niukoliko nije totalitet zbirke. Treba naglasiti da se u ostalim pričama protagonistkinja prikazuje kao prijateljica, sestra, klinka, ćerka, majka. Takođe, čak i kad se aktuelizuje kao ljubavnica, to nije uvek i u potpunosti ista ljubavnica. Postoji velika razlika između supruge prikazane u priči Mrtvi ne znaju da su živi i ljubavnice iz priče I ovo će da prođe ili pak Rudar.
No, kuriozitet ovog literarnog ostvarenja počiva upravo u intenzitetu neposrednosti koji je najdominantnija njegova odlika. To samo po sebi ne bi ni bio kuriozitet da nije pisan od strane ženskog autora, pa i iz perspektive žene. Ovakav diskurs je stilsko-jezički očekivan i već mnogo puta u književnosti realizovan od strane muških autora. U mnogim književnim delima savremene balkanske književnosti protagonosta u maniru „mangupa“ ili „lošeg momka“ se oslikava, između ostalog, i u ljubavnim, seksualnim scenama, pri čemu je žena najčešće prikazana kao objekat, isključivo kao fizički privlačna, zavodljiva ili poželjna, namenjena zadovoljenju i udovoljenju muškarca. I često su ovakvi literarni pasaži stilizovani žargonizmima i vulgarizmima (što ne znači da nemaju svoju umetničku funkciju – npr. sjajan opis jedne „ždrebice“ u romanu Teški metal Branka Anđića). Sa druge strane, stereotip ženskih autora nameće suptilnu ili sugestivnu aktuelizaciju erosa, bez eskplikativnosti ili bar umotanu u paperje i baršun. Zbog svega navedenog, ova zbirka Lidije Ćirić pomera stereotipni horizont očekivanja, jer je stilsko-jezički oblikovan neposrednim iskazima u maniru koji je do sada bio svojstven uglavnom muškim autorima. Njena protagonistkinja je uvek subjekt, a ne objekt; ona traži, zahteva, koristi životne prilike i ljude, bori se, ne žali se i uživa u tome što je žena. Ipak, ponavljam, ovo nije jedini i isključivi fon ove knjige, već samo deo njene sveukupne polifonije.
Dakle, Lidija Ćirić prikazuje u svojoj zbirci jednu neposrednu ženu, verovatno atipičnu za ove prostore, a možda i tipičnu, ali kao takvu nedovoljno literarno zastupljenu – ženu koja je svesna svoga bića, tela, intelekta, govora, duše i duhovnosti. Protagonistkinja sa ubistvenim nadimkom se ostvaruje neposredno i otvoreno, bez maski i prenemaganja (bez „dragi moji“), u svoj svojoj snazi – ne samo kao ljubavnica i žena, već i kao majka, prijateljica, ćerka, sestra. Provokativnost njenog lika, njenih postupaka i njenog govora počiva u činjenici da se, sa kulturološke tačke gledišta, ona ne uklapa u stereotip balkanske žene. No, to ne znači da ona nije autentična žena, da ona nije žensko biće. Naprotiv, Kilica ubija mitove o klasičnoj predstavi o pojavnosti i delanju žene na ovim prostorima, ispoljavajući se uistinu onakva kakva jeste – nesporedna. Ona je podjednako glasna u svojim orgazmima, ali i smerno stidljiva i obazriva u preljubi, izuzetno kolegijalna i saosećajna prema drugima, ali isto tako i direktna u međuljudskim odnosima koje smatra nevažnim, nepotrebnim ili ispraznim. Ona stvari, situacije i ličnosti imenuje pravim imenom, a to što je drugima ponekad teško da istinu progutaju, to ne znači da je nema. Treba dodati da je ta njena neposrednost ujedno i manifestacija njene životnosti, životnosti žene – ona je veoma snažna i preduzimljiva kada dvori svekra na samrti (Mrtvi ne znaju da su živi), izrazito senzualna kada iskreno govori o svojim ljubavnicima (priča Rudar), intenzivno strasna u ljubavnim zanosima (I ovo će da prođe), majčinski zabrinuta za supruga kada ona odlazi na operaciju (Anestezija), nepatvoreno zadivljena lepotom svoje prijateljice iz detinjstva, ali i duboko ganuta njenom daljom sudbinom (Bugi vugi). Dakle, nije u potpunosti tačno kada kritika kaže da autorka piše „o ženama“, nego da žena piše o ženi, u svoj njenoj ukupnosti porodičnih, ljubavnih i prijateljskih odnosa, što je možda i prednost forme zbirke priča u odnosu na roman.
Ova multiplikovana slika žene se najbolje ostvaruje u priči po kojoj je i naslovljena čitava zbirka – Bez „Dragi moji“, zbog čega ona predstavlja i autopoetičko težište i čvorište zbirke. Priča je koncipirana kao polifoni razgovor unutrašnjih glasova koji se imenuju isprva muzikološkim terminima, ali i dodatnim atributima: prvi sopran = „kreštava“, „keva“; prvi alt = „kvarcovana, nabeđena, horska luda“; treći alt = „samohrana majka“, tenor, ciganski bariton, gospođa Kniper, Tigrasta, „ona umorna“, detence ili prosto Lila. Naravno, nadređeni glas, tj. autorsko ja je imenovan kao Dirigent. Ovo višeglasje ne predstavlja projekcije drugih, niti zavisi od društvenih situacija ili pak uloga. Ova priča potvrđuje da ovi unutrašnji glasovi predstavljaju uistinu raznolike aspekte jedne žene, odnosno junakinje Kili. Mnoštvo ženinih uloga žive svoje živote i filozofije unutar jedne ličnosti budeći se u važnim životnim, najčešće kriznim situacijama (samoubistvo zeta narkomana), sagledavajući ih iz različiti perspektiva, ali time upotpunjavajući njen unutrašnji svet. Autorka nam ovom pričom u stvari prikazuje kompleksnost jedne žene u kojoj živi obilje raznovrsnih oblika njenog „ja“, ali koji se svi horski usklađuju kada je reč o dobrobiti porodice ili zajednice uopšte.
Ova polifonija se donekle ostvaruje i u ostalim pričama i to veoma dosledno u svim pričama. Naime, osnovni ton, zahvaljujući pre svega kolokvijalnom jeziku, žargonizmima i vulgarizmima, proizvodi efekat humora i ironije u zavisnosti od intenziteta, a vrlo često i sarkazma. Međutim, pažljivom čitaocu neće promaći i jedan drugi, znatno tiši, kraći i duševniji glas koji kao britkom sabljom katkada preseca vrcavost šeretskog pripovedanja junakinje Kili, na trenutak, iznenada, kao da podcrtava neko naravoučenije ili podseća na podzemne tokove priče. Na primer: Samo je ona znala kako joj muž zarađuje lovu. Na istoj toj pijaci reketira seljake i Cigane dok ga kunu i proklinju. Na ovom svetu nema pravde, ali ima ravnoteže. (podvukla D. B, str. 102). Ili recimo, izuzetno uspeo humorno intoniran pasaž iz priče Sahrana: Gomila istetoviranih poluljudi-polumajmuna, davno meni poznatih, i fukoša natakarenih na pozamašni centimetar štikli, kao da je svaka davala signal na koliko, onako „s visine“ može da se natakne. To su znakovi pored puta. Svi junaci „Mafijaške sahrane“ su pristigli. (podvukla D. B, str. 115). Primera je mnogo, jer je čitava zbirka prošivena ovim htonskim glasom koji svojim komentarima (intertekstualnošću, refleksijom ili čak citatnošću) daje literarni legitimitet i funkcionalizuje drugi pripovedni glas u razgovornom i žargonskom stilu. To „ja“, koje nikada nije grafički drugačije izdvojeno, već se kameleonski utapa u tekst, deluje kao neki glas savesti i pisca i čitaoca, koji nas svojim kratkim bljeskom konstantno podseća da boravimo u svetu Knjige, a ne na ulicama Čubure.
Autorka svoj mikrokosmos smešta u Čuburu, stari deo Beograda, ispunjavajući ga najčešće marginalcima i njihovim teškim sudbinama. Kroz recepciju glavne junakinje pred nama se oslikava lokalni ambijent ulica, kafića, života ljudi srednje klase i lokalnih običaja svojstvenih isključivo ovim stanovnicima. Topos Čubure u ovoj zbirci nalikuje Vranju iz Stankovićeve proze (najviše zbirci Božji ljudi), čiji je uticaj i literarnu naklonost autorka i lično potvrdila prilikom jedne književne večeri. Uvek na ivici blagostanja i oskudice, bezbrižnosti i očaja, Čubura je živela svoj život iznova u svojoj raspojasanosti i detinjastoj veselosti. (str. 74). Otuda i specifičan jezik u delu sa svim svojim kolokvijalnim varijetetima i vokabularom poput navedenog citata iz priče Sahrana. Takođe, dodala bih i da je i doživljaj ženske lepote i motiv ženskog libida još jedna dodirna tačke Lidije Ćirić sa njenom lektirom. Na primer, u opisu Mile iz priče Bugi vugi naziremo i obrise stilizacije jedne Sofke, koja će sa čuvenom Stankovićevom protagonistkinjom podeliti sličnu sudbinu „uvele ruže“: Mila je bila izrazita crnka, krupna, lepa, ne možeš da je ne primetiš. Podsećala je na Liz Tejlor. Obla i sočna kao već zrela žena, privlačila je pažnju muškaraca na svakom koraku. Sve je bridelo od seksualnih vibracija. Prevrtljivo i zavodljivo, želela je svakog muškarca koji bi prišao… Nema ničeg sličnog devojci koja uvek treperi od želje za seksom, nema ljudske sile koja bi joj odolela (…) Sve je nekako čudno mirisalo. (str. 123).
Jedna od meni najneposrednijih priča koja se ističe odličnom naracijom i donekle, pionirska u savremenoj srpskoj književnosti je Predavanje. Naime, u današnje vreme nikad više nije bilo raznoraznih članaka, blogova i kolumni koje se bave muško-ženskim odnosima. Naravno, autorke su uvek žene, a naslovi pompezni i bombastični: Kako da znate da li vas voli? Kako da zadržite svog muškarca? Kako ovo, kako ono… A odnedavno se pojavio i trend nuđenja kurseva, bilo onlajn, bilo u vidu pohađanja seminara, o tome kako da žene pronađu svoju ženstvenost, seksualnost, senzualnost i tako dalje. Lidija Ćirić u ovoj priči aludira već naslovom na humoristično-parodijski momenat, ali i izuzetno visprenom tonom poentira suštinu tabuizirane ženske erotičnosti – direktno i bez dlake na jeziku. Jedino što bi priča možda bila efektnija da nije uokvirena i epizodom o tome kako je do predavanja došlo, odnosno o Kilinom zavođenju mladog „retarda“, kako ga naziva, koji vodi jednu nevladinu organizaciju. Samo predavanje bi tako bilo istaknutije i njegovim završetkom bi i priča trebalo da se završi, a ne epilogom o mladom ljubavniku.
Dakle, svakako novi dah žene u srpskoj književnosti, novi i potpuni izraz njene životnosti i višeglasja. No, nadasve neposredan i kao takav, izuzetno glasan, provokativan i otrežnjujući. Emil Sioran tvrdi u prethodno navedenom delu: Spas može biti samo u ponovnom osvajanju neposrednosti. Jer, čovek je biće koje je izgubilo neposrednost. Stoga, ne čekajte! – otkrijte neposrednost trenutka. Knjiga Lidije Ćirić će vas podsetiti kako.
