Otkako sam poludeo svet mi se čini dosta drukčijim. Zapravo, možda i nisam poludeo. Možda sam jednostavno umro. Nazovimo to kako god, ali prekid svakako jeste. Prekid života ili razuma, zar je to važno? Pitaćete se kako znam. Zaista znam. Eto, osetio sam promenu. Ja sam mrtvac koji zna da je mrtav ili ludak koji zna da je lud. Mogu biti oba. Recimo da sam ludak koji zna da je mrtav umro. Svakako se ne umire živ. No, kako već ni živi nisu sasvim živi, stoga ni mrtvi nisu sasvim mrtvi. Sumnjam da sam mrtav i lud. I otkako sam mrtav ili lud, ili oba, nekako sam više usamljen. Zapravo, izuzetno sam usamljen. Niko mi ne dolazi, nikoga ne viđam osim onih koje ne poznajem. Ne volim da upoznajem nepoznate ljude, osim, naravno, onih koje poznajem. Njih upoznajem i po više puta. Ali sada nema baš nikoga. Žena koja mi prodaje hleb, mesari po radnjama i poštari su jedini poznati odrazi u mojim očima. I to samo iz jednog jedinog razloga-viđam ih svakodnevno.
Osim usamljenosti, kvalitet života mi se drastično poboljšao otkako sam umro. Ponekad mi svrati moj omiljeni pisac četvrtkom oko 6 popodne. Isprva to i jeste bilo ponekad. Sada svraća svakog četvrtka. No, muka je samo u tome što je on već jedno vreme mrtav. Nadam se da sada shvatate moju dilemu. S obzirom da je veoma poznat i veoma mrtav, radije ne bih govorio njegovo ime. Zvaćemo ga Pisac.
Pisac dolazi nečujno, u kaputu, bez obzira na godišnje doba. Govori kako se njegov subjektivni osećaj za vreme ne menja već dugo. Sedi uvek na istom mestu, uvek podjednako zamišljen i mudar. Odlazi daleko u noć. Govorimo dugo. Pošto ne znam da li sam mrtav ili lud, sumnjao sam i da li je to zaista on. Imao sam dosta omiljenih mrtvih pisaca (govorim u prošlom vremenu u slučaju da sam mrtav), ali od svih me je pronašao jedino On.
Znate, nekada sam i sam želeo da postanem pisac. Pisao sam svašta: pesme, priče, nekoliko romana, no zalud. Niko to nije hteo da objavljuje, niko se nije ni javljao na moje oglase, a zatim ni ja nisam davao da se štampa. Iz inata. Zbog toga mi još više laska što je moj omiljeni pisac došao baš meni. Moram priznati da sam se više puta ugledao na njega, a ako ne na njega, onda na njegov stil.
I sve sam vam ovo badava govorio. Samo da bih vam oduzeo vreme i naterao da slušate moju muku obilazeći oko glavnog pitanja. Zašto? Zašto je moj Pisac odabrao i dolazio baš kod mene?
A dolazio je uvek na isti način, istim koracima i u isto vreme. Ušao bi, skinuo kaput i šešir, uputio bi mi veliki osmeh i progovorio
-Dobro veče.
Iako ne volim da govorim ljudima dobro veče u šest sati popodne, iste reči bi mi tog trenutka skliznule sa usana i ostavile ogroman osmeh. Kao da se radujem. Moj Pisac bi nastavio svoju ulogu kao da ispunjava neki sumanut narodni običaj, poštujući ponavljanje sakralne radnje kada je on, mrtvi priznati i nesrećni pisac, došao meni, zbunjenom ludaku koji je posve i sam mrtav.
Uvek bih ga pitao isto.
-Čemu Vaša današnja poseta? Zašto ste ovde?
-Želim da razgovaram sa nekim.
-Baš danas, četvrtkom u šest?
-Četvrkom u šest se najrazgovetnije priča. Petkom ste odviše umorni, a ponedeljkom se najbrže govori. Odgovara mi ritam četvrtka, baš ovog danas i baš u ovo vreme. Možda sam zato i odabrao jedan četvrtak davne godine i jedno popodne kao dan kada bih želeo da stignem na ovaj svet.
I zaista, čitao sam u nekim novnama kako je on stvarno rođen jednog četvrtka. Nisam mogao da se setim da li je stvarno bilo popodne, ali to nije ni bilo bitno. Već bismo započinjali raspravu, i razne priče, a ja bih već pristavljao čaj. Vrlo brzo sam počeo da pristavljam čaj i pre šest kako bismo odmah počeli da ga pijemo.
– Znate, ja ne mislim da se umetnost javlja kao proviđenje ili snimak sna odavno odsanjanog te uredno zapakovanog i poslatog od božanske ruke. Čuvena priča o muzama i nesavladivosti poriva za staranjem za mene je bila uvek samo jedna bajka, mit u koji možda veruju oni koji nikada i nisu stvarali kao i oni koji bi to želeli. Ne, to je ogroman trud. Sastaviti rečenice, kombinovati ih, ređati ih po smislenom toku. Boriti se da stigneš svoju misao, uhvatiš je i zadržiš dovoljno da bi je uobličio za papir. Neprekidno gubiti jer je takav posao nemoguć i prihvatiti činjenicu da nikada nećeš biti onoliko dobar pisac koliko dobro misliš. Sve ovo sam mogao odavno da napišem kao svoje poetske stavove. A nisam. Bio sam preterano lenj da bih pored svega što sam pisao sklopio neka načela. Naravno, bio sam još mrzovoljniji po pitanju sprovođenja tih svojih pravila te nije imalo svrhe.
Moram priznati da sam se donekle slagao sa tim stavovima. Ipak, meni je umetnost bila nepresušna tema za razgovor.
Upitao sam svog Pisca koliko su pravila važna ukoliko nemaju svrhu.
- Važno je znati o čemu želiš da govoriš. Pravila su samo jedno od tvojih mišljenja o književnosti. A u tvom delu, ne moraju svi deliti tvoje mišljenje.
I tako dalje. Bio bi to samo jedan od razgovora koji smo imali. Teme bi se ređale bez ikakvog redosleda. Jednostavno, moj Pisac bi govorio ono što bi mu trenutno palo na um. Nekada, moram priznati, bile su to ideje koje nisu imale previše smisla.
– Kada se kulinarski recept poštuje do kraja nikada se ne dobija isti ukus. Pokušavao sam da ponovim svoj pređašnji gulaš koji sam davno napravio i koji su svi pohvalili, ali prosto nisam nikada uspeo da stavim dovoljno soli i začina. I nikada više nije bilo isto.
– Ne razumem. Da li biste želeli da Vam napravim gulaš?
Međutim, i ne pogledavši me, on je nastavio svoju priču. Često sam mislio da je sve ovo zalud i da bi prosto trebalo da mu pažljivo saopštim da ne dolazi više kod mene jer me zaista pogađa da moj omiljeni pisac govori o tako prizemnim stvarima kao što je gulaš.
– Nekada prosto ne želim ništa da radim. Sedim nad gomilom papira, listam ih, prevrćem, tražim, cepam i sastavljam rečenice. Vi, da se tada nađete preda mnom, rekli biste da ja zaista nešto stvaram. A ja bih odmahnuo rukom i nastavio da cepam novinarske članke kao da je to nešto nebitno, nevažno, kao da baš u tim novinama tražim svoju inspiraciju. Neku nit, priču koja i se mogla proširiti i napisati i ja je zaista osećam. Ali, kada biste pogledali moju beležnicu, videli biste da su to samo recepti koje uredno režem iz novina i da baš u tom trenutku razmišljam šta bih sutra mogao da jedem. Možda je moju umetnost i diktirao moj stomak, a da se ja tu ništa ključno nisam ni pitao. I godinama sam tako, tražio taj gulaš po receptima, prevrtao po novinama, razgovarao sa bakicama i penzionerima sve dok to nisu postali moji vršnjaci, a da uopšte nisam ni hteo da pišem.
-Ne, to nije moguće. Ne može se tako stvarati.
Pitanje koje se, naravno, prirodno nameće jeste šta sam radio između tih poseta. Pojedine sedmice nisam ni registrovao u svojoj svesti. Valjda se tako nešto dešava kada si mrtav i uviđaš beskonačnost vremena u svom sjaju ili tami. One preostale sedmice kojih se zaista sećam provodio sam tako što bih ustao uvek u isto vreme, obišao pekare, poslastičarnice, mesare i kafane, a potom kupio novine i seo na klupu. Uvek bih pročitao samo onaj deo sa umrlicama i to po više puta. Vodio sam evidenciju ko je sve umro, ali još više ima li mog imena tamo. Neki pomen, sećanje ili barem nagoveštaj da nekom nedostajem. Često sam među tim imenima viđao svoje poznanike, pa i prijatelje. No, kako se oni nisu previše uzrujali zbog moje smrti ili makar ludila, tako se ni ja nisam ustručavao da prema njima pokažem krajnju ravnodušnost.
Gledao sam tako u jednu umrlicu, a onda sam se setio jednog razgovora sa Piscem i čudne teme koju je skoro pomenuo.
-Da li biste se radije odrekli vida ili sluha?
-Ne razumem, zašto bih se ičega odricao.
– Ali recimo, kada biste bili u prilici da birate, da se nagodite sa Bogom koji od Vas želi da oduzme samo jednu stvar, čega biste se radije odrekli?
– Sluha naravno.
-Zašto?
– Mislim da bih se bez vida osećao kao potpuni invalid. Lutao bih po prostoru, bez kompasa, bez svetla, bez likova. Možda ne bih mogao da čujem muziku i druge ljude, ali bih zato mogao da čitam i razlikujem dan od noći. Uostalom, takav nedostatak je u društvu manje uočljiv.
-Uočljiv? Zašto misliš da svi ljudi ovog sveta obrate pažnju na tebe, a kamoli na tvoj sluh ili vid? Ljudi su i ovako izgubljeni, pipaju po prostoru, leže u mraku, sede, gledaju se kroz mrak. Tako da je vid nebitan. Jedino važno, što bi čovečanstvo zaista i moglo primetiti jeste tvoj odraz u tuđim očima. I zaista, to je jedina važnost vida. Onako kako te drugi dožive, tako i ti doživiš sebe. Bez drugih ne postojiš. Bez drugih nisi važan. Bez drugih se ne računaš. Ukoliko ne vidiš taj svoj odraz u očima, u stanju si da sediš tu zarobljen u telu stranca nikada ga ne upoznavši.
Nisam znao šta da mu odgovorim. Želeo sam da kontriram, ali moj govorni aparat je nemo micao svoja usta. Reči su se napinjale da se porode iz mene, ali uzaludno. Možda im je bio potreban carski rez. Ovo je proteklo u vidu male pauze u kojoj je moj Pisac video da burno reagujem na njegove neosnovane zaključke. A onda je on zagrmeo na moju reakciju.
-Šta? Misliš da nisam video kako buljiš u mene očekujući moju reakciju na tvoje postojanje? Piljiš tim svojim buljavim očima tražeći makar mrvu oduševljenja na tvoje samostalne meditacije, zaključke o životu i ljudima? Meriš moje reči. Ja govorim nešto strašno važno, a ti sve vreme gledaš u moj brk, ne slušaš me, nego gledaš da li ću se osmehnuti na tvoju šalu, misao ili ideju.
– Ali… ali ja zaista…
Progovorio je iz mojih usta glas nekog plačljivka, onaj isti glas koji se pravdao razrednoj i ubeđivao je da ja nisam slomio vazu sa cvećem, taj glas koji je hteo da prizna ko je to učinio i koji bi i priznao samo da se ona još više naoštrila.
– Badava mi govoriš. Ja sam vrlo priznat, popularan i nadasve mrtav pisac. Zašto uopšte i misliš da bih se ja divio tebi, tvom razmišljanju i govoru kada, ovako mrtav, to nikako više ne mogu ni da iskoristim? A ne verujem ni da bi ti mogao. Tako da je sve to veoma nevažno.
Kad god bi se ovako naljutio, Pisac je užurbano uzimao svoj šešir, izvinjavao se i odlazio nekuda. A ja sam ostajao, nedorečen, nepotpun, ne nalazivši nikakav smisao u njegovim rečima. Bio sam nadasve prazan na trenutak, a potom bi tu prazninu obuzela panika, usplahirenost, misao da sam možda nečim naljutio svoju omiljenu ličnost te da me on više neće nikada posetiti. U takvom bunilu, umeo sam da provedem čitavu nedelju, sve dok on ne bi ponovo došao. Tada bismo se obojica pravili da se ništa nije desilo, ili sam se barem ja pravio dok se za Pisca zaista ništa i nije desilo.
Znate, ako se zaista odbaci svaka sumnja da sam mrtav, onda sam neverovatno lud te se onda postavlja pitanje kako me niko do sada nije zbrinuo? A ja se ne bojim zbrinjavanja. Gledao sam one bele košulje te su mi nekako i simpatične i jadne. Obilazio sam i takve klinike, ali kažu da nisam u njihovoj nadležnosti.
Nekoliko puta sam čak pokušao i da se dobrovoljno prijavim.
– Dobar dan.
– Dobar dan, izvolite.
– Ja bih želeo da se prijavim.
– Trenutno ne primamo nove zaposlene. Pošaljite svoj Si-vi na naš mejl, pa ćemo Vas uzeti u obzir čim budemo imali nova mesta… Eto, možda pred sledeće izbore.
– Ne razumete, ja bih želeo da sebe prijavim.
– Da sebe prijavite?
Čovek iza pulta me pogleda krajičkom oka.
– Da. Znate, želeo bih da prijavim sebe da sam lud.
– Aham.
Gospodin na šalteru najpre nešto promumla, pa proguta knedlu i bezizražajno odgovori:
- Dragi gospodine, ova ustanova će Vam vrlo rado pomoći. Izaći ćemo Vam u susret čim budemo u mogućnosti. Ukoliko nam ostavite svoj broj telefona, broj lične karte, broj osiguranja, kao i broj žiro računa, javićemo Vam se prvom prilikom.
- A kada će to biti?
- Čim budemo imali mesta. Za sada je sve popunjeno.
Čovek , čije je noge pojeo bolnički pult, te je sada imao sto umesto njih, nadvijao se nada mnom kao hobotnica i ošinuo me je pogledom.
- Hvala, doviđenja.
- Doviđenja.
Nakon četvrtog dolaska, uspeli su bliže da mi objasne prirodu moje bolesti. Čovek – hobotnica me je konačno udostojio jednog praktičnog upitnika o istoriji moje bolesti.
- Da li je iko u Vašoj porodici tretiran bilo kojim psihoaktivnim supstancama?
- Koliko ja znam nije. Moja prababa sa dedine strane je često koristila čaj od maka, od vremena kad je pala sa duda na glavu, kaže da ju je to smirivalo i uspavljivalo, ali ne znam da li se to računa.
Gospodin sa šaltera me ponovo pogleda popreko. Izgleda da ga moj odgovor nije zadovoljavao.
- Da li ste nekada sami uzimali psihoaktivne supstance?
- Čaj od maka i cigarete se ne računaju?
Ošinuo me je još jedan preki pogled preko lica.
- Da li ste nekada imali halucinacije?
- Da, često razgovaram sa omiljenim piscem, ali nisam siguran da li je to u snu ili na javi, čak nisam siguran ni koliko su to halucinacije.
- Da li Vas je neko prijavio nadležnim organima za rušenje javnog reda, pokušaj ubistva ili slično?
- Ne, ja sam jedan pasivan ludak.
- Znate, Vi možda i jeste zaista ludi kao što tvrdite i mi ćemo to svakako uzeti u obzir. Međutim, kako još uvek niste opasni po okolinu, halucinirate uglavnom kod kuće i još uvek Vas niko nije prijavio, mi ćemo vas zadržati na slobodi. Uvek se možete javiti našim lekarima i popričati sa njima, oni će proceniti da li Vam je potrebna terapija i prepisati Vam je, ukoliko to Vaše osiguranje bude pokrivalo.
Kako moje osiguranje nije pokrivalo privatne seanse i terapiju, moje ludilo je ostalo neizlečivo.
I ovog četvrtka, nepogrešivo, Pisac se ponovo pojavio na mojim vratima. Odložio je svoj kaput, seo, značajno srknuo svoj čaj, a potom započeo razgovor o Platonu. Upijajući njegove reči, sedeo sam potpuno rasterećen. Čudno je kako nas naizgled dubokoumni razgovori uzbude i namaknu nam osećaj važnosti i smisla, te nekoliko časova zaista i mislimo o sebi kao o veoma važnim ličnostima. Svaki susret sa Piscem je meni davao sličan osećaj važnosti. Bio je to kao posmrtni poljubac jednog mrtvaca koji vraća veru u život posle smrti. I zaista mi nije bilo važno da li sam mrtav ili lud, ni u kojoj dimenziji je ovakav susret moguć. Tih nekoliko časova sam bio jedan od velikana, nebrušeni biser svetske književnosti, važan, mudar i neverovatno kompententan da govorim o svim neosveteljenim oblastima umetnosti.
Osećaj me je opijao, uznosio među zvezde, a glas mog Pisca je postajao ritam po kojem sam plesao na nebesima.
Taj isti glas me je i preneo iz ove zanesenosti.
– I kako se Vama čini u Vašoj pećini?
– Molim?
– Da li vam je previše vlažno ili isuviše važno što čamite tako?
Kroz usne mog Pisca su se pomolili zubi. Prvi put sam ih pogledao tako izbliza i nisu delovali lepi, ni savršeni kao na fotografijama.
Uzvratio sam mu osmeh. Pokušao sam da se setim o čemu je govorio, ljuteći se na sebe zbog činjenice da zaboravljam reči svog omiljenog pisca. Uvidevši da je svaki pokušaj uzaludan, upotrebio sam čuveni manevar koji često koristim u ovakvim situacijama – na pitanje sam odgovorio još opštijim pitanjem, koje bi trebalo da deluje mudro.
- A zar nije sam život jedna samotna pećina?
Nisam znao da li je moj Pisac otkrio moj pokušaj da kupim sebi vremena dok ponovo ne počnem da ga slušam, da li je prosto zaobišao moje glupo pitanje i nastavio sa svojom pričom ili sam ga prosto kupio svojom domišljatošću, ali on je ipak nastavio.
- Otkako sam umro, prema životu imam jedan drugačiji stav. Mogu ga gledati sa odlične distance i uživati u njemu kao u nekoj dobroj predstavi. Mislim da biste mogli da me razumete.
- Da li to znači da sam zaista mrtav?
- Na to pitanje Vam ne mogu dati odgovor. Zbog čega Vi mislite da ste mrtvi?
- Susreti mrtvih i živih nisu mogući u našem svetu.
- Razumem. Dakle, zbog mog prisustva Vi se osećate mrtvim?
Ne bih to mogao da priznam svom Piscu. Bila bi to ogromna uvreda, koju niko od nas ne bi preživeo.
- Ne bih to baš tako rekao.
- Ne, nego biste ublažili svoj iskaz naravno. Trudili biste se da ne zvuči previše grubo, zar ne?
Nisam znao šta da mu odgovorim na ovo pitanje. Video sam da moj Pisac kroz mene vidi sve što sam mislio. Verovatno je i iz onog glupog pitanja o pećini već shvatio moje prave misli.
- Ne, nemojte to tako misliti. Ne znam…
Moj glas je opet dobijao prizvuk plačljivka. Trebalo bi ubedljivije da lažem. Pisac je ćutao i gledao me tim pronicljivim očima, a na bradi mu je podrhtavao podrugljivi osmeh. Uzvratio sam pitanjem.
- Da li Vi zaista mislite da sam mrtav?
- Da li bi ti želeo da budeš?
Ovo pitanje me je izvelo iz dosadašnjeg toka misli i razvilo jednu novu. Kao žulj koji ne smemo da probušimo, a ipak ga neprekidno stiskamo, misao me nije napuštala i činilo mi se da sam rođen sa njom. Univerzum je očigledno pronašao zanimljiv način da mi saopšti da sam umro i zaista im moram čestitati na kreativnosti.
Moj Pisac me je i dalje posmatrao, nalazeći očigledno neverovatnu zabavu u svemu ovome.
- Znaš, ukoliko zaista želiš da budeš, to možemo da uredimo. Postoji mnoštvo dobrih pisaca koji su sami sebi oduzeli živote. Rešili su da odu u nezaborav uz gromki aplauz i jeku. Umeli su da kažu: „Dosta“ . To im priznajem i iskreno čestitam. Nije sramota.
- Ne razumem. Ja nisam mrtav.
- Meni ne izgledaš kao mrtvac. Nego, vratimo se na moje pređašnje pitanje – da li se u mom prisustvu osećaš tako? Da li u mom društvu osećaš da nisi živ?
- Ne razumem.
- TI. DA. LI. OSEĆAŠ. DA. NISI. ŽIV. U. MOM. PRISUSTVU?
Glas mog Pisca je zagrmeo. Razlagao je reči na slogove kao da sam gluv, obraćao mi se kao umobolniku bolničari uporno pitaju da li želi vode dok on tupo gleda preda se.
- Da.
Ne znam na koje pitanje sam tačno odgovorio. Da li na ono postavljeno ludaku ili na pitanje koje mi je Pisac postavljao. Želeo sam vode. „Da“ je skliznulo sa mojih usana, ali ostale reči su ostale ispreturane u mom grlu i gušile me. Da sam želeo da ih iskašljem, izašao bi samo krik.
Pisac se nasmejao. Izgledao je kao da govori o vremenu i da sam ja ubacio neku uobičajnu dosetku koju uljudno treba propratiti blagim smeškom.
- Onda znaš šta ti je činiti?
- Šta?
- Ubij me.
- Vi mora da se šalite.
- Smisao za humor mi nije mnogo pomagao ni dok sam bio živ. Ubij me. Ja sam odveć mrtav i mei to ništa ne znači, ali za tebe će to biti sasvim dovoljno.
Sedeo sam prazne glave, očiju i srca. Čini mi se da mi je čak i želudac bio prazan. Želeo sam da budem pametan, mudar i razborit. Ali nisam. Ubiti jednu tako plemenitu osobu, bio bi greh protiv čovečanstva. Ubiti bilo kog drugog, bio bi greh protiv ljudskosti.
- Ne mogu.
- A šta te sprečava? Ubij me.
***
Zaista ne znam zašto sam vam sve ovo ispričao. Bilo mi je potrebno da shvatite svu muku življenja između smrti i ludila, ali i mnoge nelogičnosti u tome. Nije mi jasno zbog čega je moj Pisac odabrao baš mene, pa makar sudelovao u tako bizanom činu.
Znam samo da sam, nakon ovog nemilog događaja, osetio potrebu da pišem, da zapišem sve ovo kao upozorenje ostalim piscima a ne navraćaju kod mene bez preke potrebe, čak ni ako su mrtvi.
Nevena Čolić
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
