Bio je Nemac. On, oniži, suvonjavi Nikolaus. Karolina je bila Jevrejka. Iznad ove, imali su i veću pripadnost – bili su supružnici. Kada je počeo Drugi svetski rat, živeli su u nemačkom selu Krnjaji (Kljajićevo), u Bačkoj, u Kraljevini Jugoslaviji.
Početkom rata, Mađari ih nisu dirali. Ipak, kada su nemačke trupe okupirale Bačku, Karolinu su, zajedno sa majkom, sestrama i njihovim porodicama internirali u sabirni logor u Bačalmaš. Sledeća stanica bio je Aušvic. Nikolausa niko ništa nije pitao; nije ni morao.
Sakupio je sve porodične dragocenosti i krenuo za svojom ženom. Rekli su mu da je on, oniži, suvonjavi Nemac pre svega arijevac. Predstavnik superiorne rase sa severa! Nije ih slušao. Ubeležili su ga kao „prekobrojnog“.
U Bačalmašu je, pored svoje žene, našao i nasušnog razumnog mađarskog vojnika kome je bilo jasno da je rat izgubljen. Karolina i Nikolaus su mogli slobodno da idu, ostavivši vojniku potvrdu da je spasio jednu Jevrejku. Zlato, naravno, nije izostalo.
Vratili su se u svoje rodno selo, nikada previše govoreći o događajima za vreme rata. Na tome je insistirao Nikolaus. Prirodno je i razumno spasiti voljenu ženu, zar ne? On, oniži, suvonjavi seoski pisar, postao je svedok ljubavi i časti u vremenu kada „brat brata ne poznaje“.
Tako je i umro moj pradeda, sebe nazivajući pisarom. Ja bih ga nazvao piscem, jer je, vođen zavetom ljubavi, otvorio poglavlje mojem životu. Na tome sam mu večno zahvalan.
Praunuk, Nikola Zobenica
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
