Pismo kumu
Setih se jedne prolećne noći, 1999. god, bombardovanje, a nas četvoro očekujemo uobičajenu noć bez struje. Zvoni telefon i komšija mi govori kako je iz “pouzdanih” izvora čuo da će bombardovati Institut Vinču.
Osećaj panike se u momentu javio i ja u žurbi silazim do garaže i auta noseći već spakovane stvari. Sipam preostalih 15 l benzina u Opel suzu ( onu što si mi ti dovezo), pakujem stvari u poveliki gepek. Ostaje slobodnog prostora taman za ljubimca, TV Grunding 82 cm i daljinski upravljač.Odlazim na drugi sprat s namerom da mi supruga pomogne da ga spakujem. Ulazim u stan i zatičem suprugu i decu okupljene oko brda albuma sa fotografijama. Po mojoj proceni taman veličine Tv Grundiga 82 cm.
Već su počele da ih prelistavaju u nameri da naprave selekciju koji poneti. Pridružujem im se u nameri da ja kao balkanac donesem tu „ključnu “ odluku. U tom trenutku nestaje struja i slavska sveća do pola izgorena je zamenjuje. Posle se našla i baterijska lampa koja je nadomestila sveću i potrajala je do jutra.
Ukapirao sam te noći da se život svodi na razglednice, sećanja ovekovečene na fotkama. Još ako su uredno, hronološki složene sa komentarima onako kako je to supruga uradila onda je to neprocenjivo. Mesto Reževići, Lukino krštenje. Ova fotografija je iz jednog takvog albuma.
Srce mu je sazrelo pre nego pamet. Upoznao je ružnu stranu sveta kad još nije bio u stanju da se zaštiti od njegovih napada, niti da ih ravnodušno podnosi.
Zoran Životić, slikar
