To što se njoj dešava je paralelni svet, Atoja. Ona ne može da shvati da to što živi, živi iznutra, da toga nema, ne postoji…i ja sam se pomirio s tim.
Tu sam, moj kaput je i dalje zakačen za vrata njene sobe, iste ploče su u dnevnoj sobi kao i pre dvadeset tri godine kada je doživela nesreću i često nedeljom, popodne, pustim njenu omiljenu pesmu, pokušavajući da je prizovem, a ona tako omamljena snom, ustane, raščupa onu njenu kosu boje zemlje i kaže: „Josife, da li je vreme ručku?“Ako misliš da sam sve ove godine ćutao, zatvorio vrata za sve one koje je prašina naše kuće zanimala, kako iz prijateljskih, tako i iz radoznalih razloga kojima pribegava svaka ispražnjena duša samo zato jer sam bio ogorčeni vuk samotnjak, povijeni mrgud kome niko nije odgovarao…varaš se. Njoj je sve vreme posvećeno jer je od mene na dan venčanja tražila samo vreme. Njoj sam pružio ovu tamu, ovu prašinu, ovu otuđenost i sreću da ponekad zajeca na klaviru dok sam u ateljeu sa njenom sestrom i ćuteći pušimo cigaretu.
Znaš li da se nije sećala svoje sestre?
Dok je u početku posećivala, izgledala joj je poznato, a onda je počela da piše dnevnik o mojoj ljubavnici koje se ona u izmaglici dohvati i bori se s njenim likom, jer je te oči proganjaju i podsećaju na nešto što je već videla…Poslednji lekari koji su dolazili, vec pre petnaest godina su rekli da će se njeno stanje pogoršati onda kada bude potpuno ravnodušna prema bićima, stvarima, životu oko sebe, kada zaboravi i mene, kada se ne bude sećala zbog čega je tu, sa kim, gde, i ko je ona ustvari.
Dragi Atoja, svakog dana sam umirao pomalo, u strahu da se neće sećati sebe, mene… ičega.
Onda sam se dogovorio sa njenom sestrom da dolazi svakog utorka i pokuša da joj svojom pojavom osveži bar malo pamćenje.
Svakog utorka je dolazila obučena u istu haljinu, prolazila istim putem pored njene sobe, zadržavajući pokrete na potpuno isti način, ali nije delovalo. Sedeli bismo dugo u ateljeu, i jedino što se čulo iz njene sobe je klavir, Atoja. Dugo, dugo jecanje dirki, gde je prstima odbolovala sve što mi i pre nesreće nije rekla, a odnekud se to sačuvalo u njenom biću: izgleda da ljubav nije mogla da zaboravi.
I tako, dragi moj Atoja, nisam ja njen dželat, niti je ona moj…Mi smo samo ostali željni jedno drugog u ovom životu, bez šanse da ga odživimo još jednom.
AJŠA
