Zašto svako svoje pisanije počinjem opisom dana? Kao da mi je ponekad potrebno da se setim koji je datum i koje vreme živim sa kojim bremenom.
Danas je bio dan sećanja na jednu umrlu osobu u meni. Prvi put se više produbio razgovor dveju duša, čačkalo se gde se nikada ne čačka i dođosmo uvijeno do suštine.
Rekla bih da je reminiscencija nakon 15 godina produktivna, da mi ta reč sama po sebi nije odvratna.Varvarizam snobova.
No, izbegavam srž jer je jelte trula bila i u začetku i sada.
Seti se tako moja kuma kako znam da poludim i budem Antihrist, a ja onako postiđeno ne mogu da povezem zašto nekada spoljašnji svet promeni karakter, ponašanje, želje.
Da li sam jedina koja je lomila tanjire u želji da ih nasloži? Bezumno povređivala ljude koji to ne zaslužuju i ulazila u slike samo da bih ih poderala iznutra? Spuštala ponos do stola da bih se zaštitila od sna? Kršila pravilo jedne čase da me ne bi sustigao led na dnu?
Naravno da nisam.
Ali se nečiji pseći život ne oprašta tako lako.
Nakon izvesnog vremena, svesna sam da sam šaljući pesmu „Uhodeći komete“ na sasvim tačnu i pogrešnu adresu istovremeno izgorela sama u svemiru i ni rep mog usijanja nije ostao.
Nakon toga sam napisala posmrtno pismo svojoj umrloj meni gde, citiram, kažem :“Ako se ikada osudim od strane devete sebe ili devetog drugog…zapali mi i grob.Jer razumeti je teško kada se trudiš, a voleti posle svega takvog nekog je licemerje“.
Danas, sa 15000 godina udaljenosti nisam razočarana sobom jer ništa manje ne uradiš kada daješ ništa više od najviše.Nisam razočarana ni drugima jer niko manje ne pruža od onog kome se ništa više od visokog ne pruži.
Danas samo znam da ni nove,tihe,pokvarene ideje ne mogu da me izgore jer je rep odavno stradao i sada se svemir oko prašine zla okreće…
ali ne i Mesec u meni.
AJŠA
