Posmatram te otkad te znam.Posmatram kako oblačiš žutu majicu, crveni sako, zelene pantalone.Kupiš kosu svilenu od balzama u rep i puna entuzijazma odlaziš na školovanje.
Čitaš puno knjiga i ne možeš da se zasitiš ljubavi koju upućuješ drugima. Smišljaš poklone, pišeš pesme, učiš, sipaš previše šećera u cedevitu, zimi piješ isključivo čaj i leti jedeš testenine da se ugojiš.
Mnogo si života odsanjala. Mnogo toga si znala unapred. Posvećuješ se i to nije ništa čudno jer su te Sunca vodila dobrim putem. Lekciju „Kontrakultura“ iz sociologije si znala još u drugom razredu srednje kada je još nisi imala. Sećam se kako si jednom crtala plavu patku i krofnu na papiru i plesala oko nje pomahnitalo.
Sećam se i kad si obula braon čizme na srednje visoku, debelu štiklu, uvukla bez pantalone u njih i zbunjena šarala pogledom po dvorištu neke zgrade da bi čula prvi put kompliment da imaš graciozan hod. A priznaćeš, umalo si pala sa istih kad si čula tu glupost.
Sećam te se kad si bojila portrete tuđih lica osmesima i prijatnim kafama, kad si pričala u nedogled dok odrastaš i bivala i dosadna, i razigrana. Volela sam način na koji se boriš sa olujama i što nikada ne zaboravljaš osećaj zbog kojeg ne odustaješ. Probala si milion jela i čekirala bezbroj karti, ne bi li pobedila svaki svoj strah od nepoznatog.
Čula sam te kako natucaš strani jezik i kako počinješ perfektno da ga govoriš kada pitaš prolaznika gde je autobuska stanica, kako kisneš u travi dugo i prizivaš vetar na Suncu, kako uveče, umorna od bola i događaja dugo gledaš u Mesec sa neke strašne visine i govoriš sebi da će proći, samo ako sačuvaš sebe.
Tada sam znala da se oko tebe plete kolo neznanja i da ćeš načiniti mnogo pogrešnih koraka. I jesi.
Pogrešila si. Išla si baš tamo gde nisi smela, zakucala na ona drvena vrata pakla koja su bila ukrašena cvećem. Na njima ime i prezime: „Ono kao ljubav“. Unutra: masa srećnih ljudi. A onda su ti likovi počeli da se krive, poprimaju đavoljeva obličja i ti si počela da drhtiš od zime. U januaru.
I znala si da je januar težak mesec, da uvek januarom neku bolest odboluješ, i sećam se kako si tog januara otputovala u zemlju čistog snega i popila mnogo, mnogo vina. Sećam se te boje vina u snegu na tvojim usnama koje su se razmazivale u bolu i tražile izlaz. Sećam se kad si plakala zbog svega pokušavajući da pobegneš od same sebe i u jednom momentu se hvatala samo za jednu stvar do koje ti je bilo stalo jer si znala da postoji, ali da nije tako blizu više.Ali, jednom otkotrljana mašina ne nalazi put nazad. Snašla si snage da pogledaš odraz u ogledalu i kažes sebi: ne, to je samo moj odraz, a to nisam ja.
I prespavala si. Prespavala si tu tragediju sazrevanja, onako junački, da ne kažem muški, jer muškarac ne bi podneo sve te mine u stomaku koje su ti raznele duh. Pustila si neki dobri džez jednog jutra, gledala u Mesec danju i osetila da život je zatvorio jedno parče tebe, a tek otvara sledeće.
I od tad te dugo nisam videla. Pisala sam ti pisma, u glavi raspravljala s tobom na hiljadu načina i na hiljadu tema ali do sinoć u snu nisam znala ništa o tebi.Plakala si. Onako, nežno. Vrtela si paklicu cigareta u ruci, mirisala bas isto kao nekad i slušala ispovesti o kojima si mislila da su samo deo tvog podsvesnog ega.
Setilo te na sve te živote koje si proživela i preživela i dala si neki truli savet u koji ne znaš ni sama da li da veruješ jer je mnogo sličnih proteklo kroz tvoje vene, pa se ništa sem tebe nije promenilo.Kad sam se probudila, osetila sam blagu grižu savesti jer sam te izgubila, a onda sam u tamnoj sobi bez dvokrilnih prozora shvatila da ne želim više nikada da te sanjam. Da sam naučila tvoje korake, stihove, oznake, puteve, greske, padove, lekcije, snove.
Da je vreme da nastavim kroz Sunce da klijam. Jer ti si ipak korenje.
AJŠA
