Ja ne poznajem tvoj hod.
Ja ne poznajem čak ni svoj hod.
Sad, kad bolje razmislim, svaki njihov potez ka bolesti me podseca na jezero. Puno mahovine, algi i ostalih zelenih sranja u koje ti se noge zapliću dok majmunisano urličeš: grrrrrc, a ono, zapravo, vodena lijana.
Nikad nisam naučila da plivam u mutnoj vodi.
Ivo, pa zar je moguće da Vas sin Mihail kuburi s…tim?
Kuburi? Taj je iskuburio celu porodicu, pola svoje ulice i moje nasledstvo. Draga Anja, vidiš ovu kecelju na meni? Nisu to prljale trešnje, niti lovorike. Prljale su je noći kad sam tom psetu donosila marke da bi kupovao ta govna. Ja mesim, on ala. Ja mesim, on lomi nameštaj jer nema novca. Ja mesim, on kuka što sam ga rodila. Prokukala ja, nego ćutim. Reko pop da se ćuti kad ga već rađaš. Zato, moja Anja, načula sam od onih, naših iz broja 16… Beži, ćero, beži dok ti nije kosti oglodao.
Iva je bila priprosta ali dobrodušna Anjina komšinica iz bloka. Čudnovata, ali jedinstvena sa svojom punđicom, niskog rasta i širokog struka, gegala se kroz komšiluk poput raskravljenog pingvina u ponoć. Stalno je sa sobom nosila svoje štrikanije, iliti u prevodu, sentimentalnu zaostavštinu dosade jedne prosečne 50-godišnjakinje.
Sin, Mihail, perspektivni ulični hodač, koji atribut finoće nije zapamtio ni iz udžbenika, rabio je samohranu mati sa svih strana. Zanimalo ga trčanje oko kanala u sitne sate, psovanje komšija preko puta i heroin. Vrlo ambiciozno za nekog ko ima tek 21 godinu…
Kada bi ih posmatrala sa strane, Anja je sticala utisak da su svi ti priprosti životi sličili jedan drugom: dosada vodi u zatuplivanje, zatuplivanje vodi ka obesmišljavanju života i vremena, ljudi ne dele misli već prostor, i maskenbal počinje kad svi navodno brinu o egzistenciji dok bahato troše tuđe živce…
Šta se onda to dođavola poklapalo sa njenim životom?
Iva je bila inferiorni primerak ljudskog postojanja, koje je, eto, u svojoj paničnoj prirodi odlučilo da vodi bitku s vetrenjačama koje je izrodilo, a ona sama je bila produkt nečeg mnogo površnijeg.
Anja svoju sudbinu nije mogla poistovetiti sa gomilom skalabudženih jadnika koji su prodavali sebe za mikrogram zabave. Za mikrogram ičega.
Već ustajao kaput trpeo je zarazne misli, ali se Iva nije sklanjala iz Anjine glave. Prototip žene domacice, napaćene dušice koja nije stigla da pročita lektiru iz četvrtog razreda, a polemiše o životu… Okupirao je Anjine misli.
U pokušaju da i sama zaključi intrigantnost Ivinog pristupa njoj samoj, naslutila je…
Iva je imala istu bol kao i ona.
Hors.
AJŠA
