-A koliko ima do tamo?
-Ajde, molim te, ćuti. Kao da te čeka neka banja, pa jedva čekaš.
Češkajući bradu, ruku nateklih od pričvršćivanja paketa lepljivom trakom, ućutah.
Gospođa Herzo je bila naporna žena. S ove srčane udaljenosti od nje koja se sada u kilometrima meri, znam da joj je tog dana bilo teško. Tada sam samo znala da kutiju treba napuniti prošvercovanim cigaretama iz Bugarske, nešto domaće hrane, i knjige za ubijanje dosade.
-A zašto mu nosimo knjigu? Pa on ni u školi nije pročitao Gorski Vijenac do 19.strane…
-Dokle ćeš da postavljaš takva pitanja? Iscrpljuješ me. Ne znam zašto si krenula sa mnom.
Zaćutah, svečano obećavajući sebi da neću reč razmeniti sa njom do kraja puta. Posmatrajući sva ta neravna tla, provedoh vreme razmišljajući o ekosistemima Juga. Ulazim u grad, počinje kiša. Ništa poetično, obična, skoro blatnjava kiša s neba pada. Mora da je Onaj odozgo svetleo taj dan od gneva. Uzbrdica, spuštanje. Gotovo pa luna park od života. Dolazim do kapije gde čekam nadležne i podređene da provere detalje, da mi još jednom protresu oca koji je davno mrtav, pa ga još samo u ličnoj karti ima. Čekaonica podseća na javni toalet, samo što se ovde niko ne krije dok urinira po svom ponosu. Spuštam glavu. Cigani. Pitam se, da li je taj ciganski jezik zaista toliko nervozan.
Lepljiva od tuge, od straha, od depozita koji ulažem gospon komandiru, od skriveno zapaljene cigarete.
-Vidi što ima drveća ovde. Baš su se potrudili da zasade…
-Ima drveća i u parku, gospođo Herzo. I u šumi. Ne mora da snifa smreču kroz prozor. Paradoks.
Pogledala me gordo dok joj se desna strana usne pomerala nekontrolisano. Jugozapad bi rekao: živci, ovaj njen Jug kaže: karakter.
Ulazimo u svečanu salu. Tražim ga pogledom dugo. Ne vidim nikog sem Cigana. Razvučeni stolovi, polomljene stolice. Takav pir se nije smeo propustiti. U jednom trenutku, pogled mi obuzimaju oči ljubičastog čoveka. Biće da ih poznajem. Prilazim i detinje se utiskam u zagrljaj, a onda čujem jauke.
-Nemoj tako jako, boli me.
-Šta se desilo? Šta ti je bilo???
-Povreda na radu…
Nasmejao se, gotovo teleće nejasno, kao i uvek kada bi hteo da ispadne važan zbog nečeg što se njemu dešavalo. Heroj nad herojima.
Pričali smo o hrani, o sadržaju paketa, o lošim navikama, o našem papagaju. Meni samo nije bilo jasno zašto je on ljubičast čovek.
-Mani me se papagaja. Šta šta jede, jede zmijske oči, svrati do komšinice, pa je kljuca dok spava. Odakle ti ove modrice?
-Bila je pobuna…
-Kakva pobuna?
-Pobuna zatvorenika… Došlo je do okršaja među taborima, policija je unela hladno oružje i pendreke jednom od tabora i eto me…
-A je li, što bar nisi birao stranu vukova? Sad samo jareću kožu da previjaš na rane možeš… Uklopićeš se u sliku…
-Ne razumeš ti to. Nisam ja ništa birao. Ja sam tu samo…
-Znam, pajdoman s diplomom. To mi je jasno. Samo mi nije jasno kako te na ovom fakultetu koji uredno pohađaš već dve godine ne naučiše i da postoji odbrana radova. A ne samo predaja.
-Fakultetska moja, opšti ti s tvojim studentima
tako, ja ti više nerava nemam za te stvari.
-Pa naravno kad ti je igla svaku venu izbušila, pa i da hoću da ti pustim krv da te malo iščistim, nemam gde da te ubodem.
-Dobro si me podsetila. Kako ide taj posao?
-Dobro, kako ne bi išao. Ti znaš da u našem mestu svi vole da se bodu s izgovorom. Jedino si ti heroj nad herojima. Kad ćeš da izađeš da te ja isprebijam?
-Slatkice moja. Volim taj tvoj buntovnički duh. Možda jednog dana kreneš mojim stopama.
-Mene neće tući. Ja ću tući. Par godina više na fakultetu ne menja stvar. Bar bih apsolvirala dominaciju.
Razgovor je priveden kraju i pseće njuške koje vreme mere proporcionalno boji novčanice koju im tutneš u džep su se pojavile. Ne želim da mu tutnem ništa. Možda jezik u uvo pa metak u čelo. Da ne umre željan. Ali, uzdržah se.
Gospođa Herzo je nešto govorila, gotovo kroz maglu se sećam da je pričala o državi koja joj je uništila planove i sina, ali teško da sam išta pametno mogla sastaviti od njenih reči.
Sela sam u autobus, stavila svoje iskrivljene lenonke na glavu.
-Vozi na jugozapad. Tamo je ekosistem bliži Bogu.
AJŠA
