Možda je januar.
Još jedan dvadeset i neki koji ne opraštam sebi. Ulice napuštene, rat na televiziji, komšijski radio koji šušti sa sedmog sprata i najavljuje koncert grupe Dva M u nekom podrumu. Isprana košulja, decenije prokockanih života i pogleda, i pitanje da li da krenem na put.
Kako reći da možeš kada u tvom pisoaru stoji tuđa krv?
Osetila sam da se slobodne ruke skupljaju u zatečeni oblik usana nekog muzičara i da se sve stapa lagano u jedan akord koji mi nije bio poznat.
Nisam htela da kopam po sopstvenoj utrobi analizirajući promiskuitetne griže savesti i nisam imala snage da još jednom prođem Bulevarom Snova.
Možda je januar. Dvadeset i neki u nizu koje ne opraštam sebi. Teško da se radilo tu o kakvom kajanju, teško da sam plakala ikada. Teško da sam naglas imenovala sve svoje boli.
Obećanje. Ruke. Ton. Sve je lako kad si lud. Noć i jutro i pitanje da li ja mogu da pristanem na kompromis. Ugusena posteljina kanconama, gluvoća ostataka pozorišnih dasaka pod nogama, želja da čujem da nisam ja ta koja može.
Neopisivo topao dan za jedan januar. Skidam svoj đubretarac i preturam po unutrašnjim džepovima. Nailazim na pismo svog kulminanta. U njemu je jasno opisana porodična situacija jedne propale jugoslovenske ideologije i nekoliko redova je naravno posvećeno kukumakanjima kako se nema ni za zejtin.
Dobro, kažem sebi. Margarin je možda jeftiniji…
Pri pomisli da mi čine distrakciju opet, javlja se gnev. Jednom je jedan od njih upitao da li bih uživala dok ubijam. Odgovor je bio tako tipičan za zaboravljenog demona ženu.
Naslanjam se na zid od crvenih cigli, palim cigaretu i pokušavam da saberem svoje udisaje u jedan večniji momenat. Grlo reaguje na moje misli i polukružno govori da može da izdrži tarantuline ujede.
Toliko je lica već viđeno, toliko je njih aplauze preko mojih kostiju dobilo, i toliko je njih zahvaljujući meni živih i mrtvih, da nema potrebe za kajanjem.
Da mogu da vratim vreme, setila bih se iskrenosti. Da mogu da vratim vreme, manijakalno bih gutala vazduh. Da mogu da vratim vreme, zapostavila bih svoju glupost.
Da mogu da vratim vreme…
Ništa se ne bi promenilo.
Opet bih završila tu srednju muzičku, i svirala taj klavir, i zaigrala sa tim Gospodin Kockarom na pozornici, opet bih otišla u taj Amsterdam i potražila te kifle u ulici tih Smeđih Barova, i opet bih zaboravila na sve to u prekidima sopstvene anestezije uma.
Zamišljam svoj stan provetren, ruže na verandi i mlak čaj na stolu. Priznajem, iako sam bila sita svih ljudskih lica i obličja, nedostajao mi je razgovor. Onaj istinski, bolni, jednostavni, esencijalni razgovor sa čovekom koji će razumeti da je moje ime odvojen pojam od onoga ko sam ja, i da to ko sam ja ne zahteva pitanje šta sam učinila do sada.
Stojim ispred ulaza, i šizofrenično se roje misli u glavi. Gradim svet koji ne postoji, živim u drugom i ne osećam da ću i u jednom vladati sobom.
Šta je ostalo od moje konstitucije isprane socijalnom tradicijom, višegodišnjim obrazovanjem i didaktičkim pristupima generacija koje su pokušavale da me smeste u cipele mediokriteta?
Nisam više tako flegmatična da bih im tolerisala pokušaje, a ni tako temperamentna da bih ih automatski otklonila iz svog života.
Da li vas je nekada ujeo komarac u januaru?
Mene nije.
To me je nateralo da prestanem da verujem u čuda.
Ja sam ta koja je stvarala magiju, istinu, svet, ljubav, uspeh, ljude, kreirala božanstva i religije, puteve i takozvane provode, konzumirala smrtničke nagone i došla do ivice koja nikada neće biti poučna za neke moje buduće naraštaje.
Neću im baš odati istinu o Pucanju Duše.
Sa svojih dvadeset i nešto zapisanih godina u izvodu iz matične knjige slučajno rođenih, vek se urubio između i nije dao da nastavim svoj jecaj.
Uvek me neko sprečavao da zaplačem, govoreći da to ne liči na mene i ja sam se navikla na to.
Ne pričam sada o hladnokrvnoj šizofreničnoj umetnici. Moji pogledi su puni saznanja, zato istinu retko kada govorim. Sebična sam, naučila sam da mogu, i sada opet odlučujem da li da krenem na put.
Sa sedmog sprata čujem opet: „Pusti nek’ te voda nosi u zaborav…“
Znam da ću otići. Ali voda je odavno odnela zaborav u nepovrat.
AJŠA!
