Jedne noći, kada ti je već bilo dosta sedenja u fotelji, rekao si: Anja, idemo van. Treba mi svežeg vazduha. I sad mogu da prizovem taj osećaj radosti kada sam shvatila da je „Massive Attack“ prestao da te radi.
Sećaš li se, možda, kako smo prelazili taj samoubilački most, slobodni poput ptica kojima meso uginulih više ne treba? Siti od ljubavi, zauzimamo čitav most, vodiš me za ruku, imam utisak da me nebo grli, a ne ti.
Tada smo videli Hermana. Čovek koji živi ispod mosta već decenijama unazad, izopšten od sveta.
Leži na krpari od odrane kože neke dlakave stoke. Znam da sam ti iznenađeno šaputala da krpara izgleda prilično očuvano. Sećam se i dve kutije kraj krpare koje su mu služile za skladištenje hrane.
Kada sam te upitala za šta mu služe te kutije, rekao si: “Prva kutija služi za svu gorčinu i jad koji ga je naterao da se vucara po ulicama. U drugoj su sve njegove sadašnje potrebe. Proklijali luk, hleb, so.”
Tad sam se zapitala da li je tako i sa tobom. Stojiš tu, sa šeširom od tvida, sav nadmen i lep, u tvojoj prvoj kutiji su svi strahovi i ponosi koje pokazuješ prolaznicima, a druga kutija sam ja. Proklijali luk koji čeka da na njega suneš kap žuči (ti si to zvao pelinkovac) i da završiš jednu čitavu epohu mučenja svoje duše pod mostom. Ili u void.
-Znaš, Ana, ja sam jedna dobra i izgubljena duša. Mene je čast voleti.
-Znaš, Josife, čekajući tebe da me čuješ u ovo gluvo doba na mostu, osećam dve kutije u sebi. U svakoj se nalazi po jedna žena.
Prva je dubokoumna, tiha, tvrdoglava i melanholična.
Druga je površna, energična i samoživa.
Obe te vole, a ti… Ti odbacuješ obe da bi prosio na ulici tragove muzike i praha koji ti ne trebaju…
– Dosta je bilo, Ana. Zalaziš u šizofreniju opet. Pođimo kući, vreme je za terapiju.
U tom trenutku, kao da se nešto opet urušavalo u meni. Već par godina mi se čini da Josif ima problem za koji ja imam dijagnozu. Njegova terapija je bila delotvornija. Kad god bismo došli do te goruće tačke razgovora o herojstvu koje on kroz heroin pokazuje, bilo je vreme za moje antidepresive. Te noći sam prvi put poželela da istrgnem svoju ruku iz njegove.
Josife, ne idem kući. Meni su večeras potrebne široke ulice. Neka dobra svirka. Tvoje telo u ritmičnim pokretima sa mnom da pleše. Dosta mi je ispijanja čaja po onoj kućerdi i zatamnjenih svetala. Dosta mi je trip-hopa, dosta mi je izgorenih posteljina od tvojih cigareta. Ti i ja pišemo dnevnik, a sedimo zajedno u dnevnoj sobi. Zal je to život?
Ana, svega je bilo… Da bih slikao, potrebno mi je hiberniranje. Ti bar umetnost razumeš.
Da, Josife, ali ja želim da ti skinem taj šešir sad i bežim. Juri me, vidi, nisam toliko daleko, juri me…
Ana, Ana… ne radi to. Opet se ponašaš kao dete. Znaš da mi se to ne sviđa. Ti si žena, ti si dama, prestani da bežiš i vrati mi taj šešir, odmah!
Vratih se, poput pokunjenog deteta do njega, pružih mu šešir i utišah hod.
Zapevao je, ti si volela moj „weltschmerz“…
U glavi mi je odzvanjalo, ti si voleo dete u meni…
AJŠA
