Rođen sam na smetlištu. Jer da bi nešto rodilo, moraš ga nađubriti s mnogo govana.
Četkicu sam prvi put držao u ruci kada sam imao 8 godina. Kažu da je 8 savršen broj. I dan danas ne znam zašto. Mislim da ima neke veze s britanskom zastavom. Elem, to je bila jedina koja se nalazila u podrumu dede V. I koja je po svemu sudeći bila zaboravljena u nekom prošlom dahu vremena. Tada sam pokušao da naslikam žirafu. I konja. Od svega toga, ispao je prljavi albatros i ciganin na obali koji ga hrani hlebom.
Kada sam kasnije na akademiji pokazivao svom šefu katedre taj crtež, govorio je da sam tada odsanjao svoju budućnost.
Nikada nisam varao svoju ljubav. Jedino za čim žalim je što nije bilo dovoljno opijata ili lepih reči da je probudim iz dijagnoze šizofrenije.
Ja sam Josif. Ovog novembra punim 39 godina. Popio sam previše obojenog pića da bih vam govorio o svojim gresima. Ali, ako išta znam, a znam samo to, Anja je jedina ispravna tačka u mojoj požudi. Moj orgazam je trajao mnogo duže od pogleda između onog „vidimo se“.
Zamolio bih samo, da me nikad ne pitate o prijateljstvu. Jer to ne postoji. Postoje lažna ulepšavanja našeg zajedništva, kaputi na čiviluku i fotografije za neki iluzorni album. A svi su se prodali za jeftinije. Nažalost, to mi se desilo i sa kumom. No dobro, to nije tema ovog pisanija.
Tema je da me upoznas.
Da konačno saznaš ko ti piše, a ko živi.
Ja sam taj. Prokleti i zakleti. Samo me ne kunite ovu porodicu i prijatelje. Pre bih se u spiritus zakleo.
Laka vam noći. Ko ume, njemu krevet udoban.
Ajša
