Etiketa se nalazila napred.Pokušaj da se izbegne neznanje je za nju bio teži nego priznanje da ne zna. Bilo joj je teško da odluči da li da žmuri ili da otvori oči i zaplače.
Epitet jake žene je prolazio, bila je jaka, mogla je da podnese rastanke i otkaze, nemaštinu i oluje, ali te borbe nisu predstavljale ništa drugo nego suočavanje sa životom. A njen nemir nije imao veze sa životom.Kako gledati svojoj ljubavi u oči da umire? Još kao dete je naučila da se ljubav hrani ljubavlju, da se mržnja gasi dobročinstvom, da se mašta vezuje za kreativnost i da je uspeh isključivo njena odgovornost.
Do svoje dvadesete, slikala je svakog dana. Jedna boja, druga boja, treća…. sve dok ne upotpuni stafelaj sa milion belih tankih papira koji ni belu vise nemaju na sebi. Kada završi sliku, pakovala bi stvari i sedela u autobus, umirući od želje da priča kako je koja boja nastala, kako su tu razloženi osmesi drugih, rascvetali izlasci sa dragim ljudima, dobri stihovi mrtvih boema…. Ali nije uspevala da složi rečenicu u nešto konkretno do sada. Tako bi se fini vezovi njenih misli rasparali u nejasne postupke i činilo se kao da puno greši jer razume, a ne uspeva da iskaže.
Na svom putu za Siciliju, znala je mnogo toga. Znala je više nego pre: znala je da ruže ne razgovaraju jedna s drugom kada ih ona sluša, znala je da namere ljudi nisu više tako čiste kao pre, znala je da ne može da uživa polovično u nečijem Davanju dok taj Neko, dok je ubeđena da je Njen, zapravo je više nego svoj…
Čula sam njenu majku kako priča o njenim skakutavim odlascima na časove baleta, njene kose od kašmira, rasčešljane kao klasje ravničarsko, upijala sam svaku rec o njenom strahu od vode i tome kako zna da stvara Mir usred galame… Sećam je se kada mi je jednom rekla kako su joj smešne sve te figure koje joj pričaju da nikada nisu upalile sveću u mraku i koje misle da Mržnja nosi Svet…
Ona nije verovala u relativno, nije mogla da se pomiri sa tim da neće živeti zauvek, da će jednog dana umreti od gušenja u sopstvenim razočaranjima. Kako se vreme protezalo između nje i njenih zelja, uspevala je da pobedi grad u kome hoda, poglede koji joj ne veruju, reci koje je vređaju, ali je ostao jedan strah od jednog ničim izazvanog lošeg jutra gde je shvatila da samo ona moze da nosi teret svoje budućnosti.
Etiketa se nalazila napred. Grebala ju je i pravila mali crveni krug na donjem delu vrata, ali je osorno trpela, znajući da ne sme da skine haljinu jer je golotinja tog razočaranja bila teža od samog nervnog sloma koji bi mogla doživeti.Razgovarala je sa svojom senkom dugo o tome kako bi trebala promeniti stav i naglas reći da može da se nosi sa istinom nepostojanja svega od cega je hranila Duh ali se svaki put deo nje bunio i terao je na san ubeđujući da će se sve promeniti kad zaspi, da će možda san otkloniti sumnju. Budila se oznojena, uzavrela od nemira i tuširala se dugo kako bi otklonila ludilo u umu koje je uzimalo maha.Etiketa se nalazila napred, a makaze u drugom svetu i ostalo je samo vreme da joj dokaže da se ipak, možda, negde, nije prevarila kada je odlučila da veruje.
AJŠA
