U trenu kada je razmišljao kako da utroši još jedan rođendan, stigao je dopis da mora putovati poslom u metropolu.
Na dopisu je pisalo: 10 č., Park Rajhl Ferenca.
Obukao se, spakovao novonastale bore i otišao. Nisu ga više ispunjavali poslovni poduhvati, sve su te ponude za izložbe ličile jedna na drugu. Nudili su mu savremene galerije pune stare gvožđarije i iluzionističkih slika u kojima moderna pseta vide umetnost. Publiku koja obitava tu nazivao je šetacima šampanjca. No,ipak je otišao.
Možda ovog puta nije uspeo da nađe dobar izgovor za Anjine nove džempere i sate koje je provodila u sobi pisajući pisma.
Anja je otvorila prozore nekom novom kosmosu, a Josif natalnu kartu toga nije poznavao. Sebičnjak,lakše mu je bilo da oholo ode nego zakuca na vratima sobe, pomeri svoj stari kaput od tvida u stranu i sedne na ivicu kreveta poigravajući se s njenim naočarima koje su joj padale na vrh nosa.
Voz, crveni,nova donacija od neke evropske tvorevine. Kupuje kartu u jednom smeru i nonšalantno zauzima sedište, s novinama u džepu od kaputa.
Današnje rubrike prepune su gluposti. Kao da je neko pustio u tiraž toksični insektarijum.
Dok mu se misli nejasno pobrojavaju u glavi, od one koja prati Anju u zadnji deo dvorišta gde fontanu oplemenjuje novim ribicama, do one gde u gluvo doba noci vidi pijanog školskog druga na ulici kako peva kancone,Josif oseća blagi nemir. Nesadržajnost. Besmisao. Protraćene dane u sopstvenoj grubosti.
Bio je samoživo neiskren prema sebi. Uzima bočicu sa opijumom iz unutrašnjeg dela kaputa i nazdravlja životu. Ispija sve. Vagon postaje uzak, maglovit, senke na prozorima stvaraju dah neprijatnosti. Šine poniru u zemlju sve dublje i dublje,kao da se cela utroba crnice sprema za krupan drumski zalogaj. Josifova duša počinje da traži izlaz jer teskoba njegovog tela postaje nesnošljiva i za misao o životu.
AJŠA
