Imam…59 godina.
Nerado se osvrćem unazad jer to što nam uvek ne da spokoja je sećanje.
Imam pristojnu penziju, unuke na drugom kontinentu, slike sa venčanja ćerki, proslava rođendana, domine koje su igrale satima kao devojcice, slike sa svog venčanja…
Muž je odavno otišao boljim putem i dugo mi je trebalo da prihvatim činjenicu da on sada živi srećan, miran, u blagostanju svom.
Ako prizovem sećanja, bilo je tu lepih trenutaka -Bog nikoga ne ostavi bez malo sreće, razlikujemo se samo po jadu koji nas zadesi.
Uzeli smo se ’64. godine kada je svet bio toliko bogat da sam mislila da će biti dovoljno hraniti se opštim dobrom.On je bio vojnik.Ne, daleko od toga da je ratovao.Znate, on je večito vodio bitke sa samim sobom -u našoj garaži se nalazila hrpa kutija u kojima su bili naslagani njegovi crteži i portreti i neumorno ih je slagao po godini slikanja, vrsti rama, tehnikama koje je koristio.
Slikao je uglavnom žene.Bio je fasciniran umećem ženskog bića da istakne duh, veštinu, pa čak i zlo svojim kretanjem, usnama, strukom.On je bio zaljubljenik u čitav ženski rod.Jednom prilikom sam ga pitala zašto je izabrao baš mene za životnog saputnika pored svih tih magičnih očiju, skupocenih kaputa od setlanda, ruskih kapi, prefinjenih ruku i on je bio pomalo začuđen pitanjem jer nije video razlog što ja ne vidim svoju lepotu.Tada mi je rekao da je umetnost strast a da sam ja ljubav i umetnost.
Više nikada nisam pomislila na njegove portrete.
Danas, kada se nerado osvrnem unazad, vidim da ja nisam bila delić njegovih slika.Mog portreta nema, nije nikada nijednu ženu naslikao u boji haljine koju sam ja nosila.Posle tridesetak godina, ja sam obična žena kao i tada, u haljinama od lepršavih materijala, puštene kose, sa dve povremene dlačice na bradi.
Imamo dve ćerke i tri unuke i čitav naš ženski porod liči na njega.On je bio ogledalo mog života a ja sam za razliku od svih tih žena vodila unutrašnji život koji nikada nije imao veze sa proslavama, svečanim košuljama i cipelama, dugačkim noktima.
Danas kada sam potpuno sama u našoj staroj kući opkoljenoj jasminom, japanskom trešnjom i orahom, ne pitam se je li moglo bolje jer jad koji je svako od nas nosio kao životno breme je odveo svakog od nas tamo gde je trebalo i zadržao nas zajedno onoliko koliko smo imali šta jedni drugima da pružimo.
10.9.2001.
35 godina braka
Srećno ti bilo, tebi koji si otišao
AJŠA
