Praznik je, Josife.
Pa?
Sobarica je pospremila kuću, ručak je na stolu. Možda bismo mogli da ručamo zajedno.
Izvini, Anja, nisam raspoložen. Uostalom, Ava dolazi za koji minut u Atelje.
Ko je Ava?
Pričao sam ti o njoj. Turistički vodič, novinarka. Živela je u Tunisu sedam godina, sada piše knjigu i želi da na koricama bude moj portret nje.
Da li je to izvodljivo?
Naravno da jeste. Tolike godine si sa mnom, znaš da jeste.
A kako bih znala kada me nikada ne pustaš u Atelje? Kao da je Satanin hram…
Molio bih te da ne vređaš. Još na početku sam ti rekao da ne želim da mešam ljubavi.
Verujem da ne želiš pomešati Avu i mene.
Dosta je. Postaje nepodnošljivo sedeti u istoj prostoriji sa tobom.
Anja je duboko uzdahnula. Činilo joj se da vekovi stoje između njihove gordosti. Ponekad bi obigravala oko njega, pokušavajući da ga nasmeje, a onda bi je samoživost dotukla. Čemu sve to, kad je osmeh na Josifovom licu gotovo nemoguća stvar. Naljutila bi se poput deteta i lupala o dirke klavira. To nije ličilo na Hajdna, nikako.
Anjaaaa, ne lupaj po klaviru. Ako si nervozna, tablete su na noćnom stočiću. Ili se isplači u kupatilu. Ili prošetaj. Uostalom, gde su ti prijateljice?
Ah, Josif… Zaboravio je da je sam bio najperfidniji razlog sto je Anja ostala bez prijateljica. One koje su bile labilnije, udvarao im se, flertovao s njima dok Anja ne bi prestala da ih poziva na večere u njihov dom, a one koje su ga smatrale ogavnim boemom su dobijale nadimke usamljenih kučki kojima nedostaje muškarac.
Anja je uvek birala da veruje Josifovom sudu i u tom međuprostoru ostala osuđena na njegovo prisustvo i odsustvo. Sad kad razmisli, ona nije imala koga pozvati u šetnju…. Možda svoju rođenu sestru koja bi je nesumnjivo zamarala pričom o pletenju džempera ili novom potresnom pričom koju je pročitala u emo novinama…
Anja je ustala sa fotelje, prišla stolu i srušila ručak na pod. Teatralno bar da prekine prazničnu atmosferu koja se nikada u njihovom domu nije osetila, koliko god da je pokušavala da ih učini porodicom.
Možda i ja maštam o pogrešnim stvarima. Možda ja zapravo Josifa nisam ni prihvatila takvog kakav jeste. Možda se trudim da promenim nepromenjivo. I da li ja to uopšte radim?
Obukla je pleteni džemper koji je dobila po ko zna koji put za rođendan od sestre i otišla na groblje. Očistila je majčin grob, spustila belu ružu na njega i dugo zurila u njeno ime na nadgrobnoj ploči. Kao da nikada nije ni bila živa. Toliko je dugo mrtva da joj se ni osmeha ni hoda nije mogla setiti. Isplakala se, jer praznik je.
Valja plakati na praznik.
AJŠA
