Bilo je pet do dvanaest na zidnom satu dok je preturala po starim fiokama.
Nije ni ona sama bila sigurna šta traži, ali moglo bi se reći da je njeno nedostajanje Josifa prizivalo materijalizaciju.
Već sedam dana otkad je otišao na put i ni traga od njega. Nije da je bilo neuobičajeno da zaboravi da se javi, ali sedam dana i nijedno „Živ sam, Anja, na tvoju žalost“, unosilo je nemir u njeno slabašno telo. Našla je hrpu pisama i počela sa iščitavanjem.
Gotovo uvek, proživljavala je događaje iznova, kao da poniranje u reci izaziva prošli život da još jednom odigra svoju ulogu. Neošizofrenija.
U trenutku kada joj nije bilo do komičnih pisama iz vojske gde se zaklinje na večnu ljubav zgodnom generalu, otadžbini i njoj dok jede bajati pasulj i konzervu usmrdele sardine, nailazi na pismo iz bolnice.
Prvi Josifov odlazak na lečenje u dvadesetčetvrtoj godini. Krv se sledila u žilama. Ništa epohalno, nikakva poezija, uglavnom istina. Prvi izgubljeni dečački san.
Znala je da se Josifu nešto loše dogodilo.
Ajša
