Imam dvadeset i kusur godina.
Metar i šezdeset.
Četrdeset i šest kila.
Dete od 3,5 godine. Ima šesnaest kila.
Sećam se dana kad sam pošla u školu. Imala sam 16 kilograma i primili su me jer sam znala da čitam, sabiram i zajebavam pedagoga.
Moj život tada nije imao mnogo začkoljica sem te da potičeš iz porodice uglednih prosvetnih radnika, najstarijih u gradu, družiš se sa knjigama, salvetama i komšijskom balafurdijom.
Sve bi bilo jako idealno, rasti pod staklenim zvonom, tako sitan i nežan, radovati se prvom snegu, prvom poljupcu, da sve to nije bilo prekinuto time što su se dva brata navukla na heroin.
Tako jednu divnu porodičnu idilu obogaćuju zatvori širom Srbije, paketi hrane, boksevi cigara, tata koji švercuje cigare iz Bugarske za vreme inflacija, frižider u kome stoji samo margarin (na šta da ga mažeš, majku mu…) i deset godina agonije.
Smrt je najlakša opcija.
Kad se dovoljno izviješ iznad tog muljavog tla i poletiš u svoje visine, dočekaju te višegodišnje zabranjene veze gde si šikaniran jer imaš etiketu sestre narkomana.
Da sam se bar ja drogirala… pa da ne žalim.
A onda probaš sve. Probaš žurke, festivale, rejvovanja, likove s dredovima, lsd, spid, ekstazi… upoznaš lika s kojim postaneš najbolji prijatelj, treba da ti bude kum na venčanju, ima prelepu ženu, svi smo jako slobodni, pripiti i muzikalni.
A onda se on rastane od žene, to više nije to, miriš ih u krevetu, nju kupiš iz njihove kuće, s njim razgovaraš mesecima, razumeš svaki stepen njegovog ludila, bola, šizofrenije. I on je 9 godina bio na heroinu, bio je i na igli, muzičar je, ima dvoglas đavola i Boga u sebi, ima oči pune mora i pustinje istovremeno.
Ti si stručnjak za šizofreniju. Ti lažeš i razumeš, varaš kad najviše voliš i vraćaš prsten dugogodišnjoj ljubavi, završavaš fakultet s prosekom 9 a ne pojavljuješ se na predavanjima, ne jebeš živu silu i samo čaša i Nik Kejv razumeju tvoju potamnelu dušu.
Nakon dve i po godine, udaješ se za svog nesuđenog kuma. Rađaš mu dete, mislili ste da ste fiziološki nesposobni za takvo što. Živite u maloj sobi po normama gospođe mame, voliš vašu mačku koju si sanjala da se rađa kad si ostala trudna. Pratiš ga u svemu, majka si, žena si, kurva si. Selite se u veći stan, uređuješ svaki pedalj stana prašinom koju on voli da udiše a brišeš tragove preteranog alkohola, nasilja, sve zaboravljaš jer imaš cilj. On je cilj. On je poezija, on je vulkan, on je pokrenuo zlo koje imaš a dobro koje nemaš izmislio. On je pio tvoju krv, tvoje čaše, tvoje pare, tvoju ljubav, i povraćao u naručju sve to. Vraćao ti ceh.
Dok se jednog jutra nisi pogledala u ogledalo, pljunula staklo i izašla s detetom.
Oteo ti je dete na par dana, krenuo nožem na tebe, opet batinao… iz očaja da ne odeš. Jer te voli? Jer voli što si sve njemu takvom, što ga znaš kad laže a kad ubija sebe, što si njegov dželar istine, što si njegova bova kada tone u moru tuga koje i sam nosi: ostavljen od oca pre rođenja, drogiranje, drogiranje, drogiranje, flaša, žene.
Ne može normalan da razume tvoju ljubav i davanje. Kada sijaš kraj nekog, kada umireš kraj nekog, i kada ni rođeno dete nije dobilo ljubav koju vi dajete jedno drugom godinama… bolest je to.
Kada takvu ljubav pošalješ u etar jer ti je muka od straha i jada i prašine koja te okružuje decenijama već…nisi svetica. Isti si kurac kao i on. Ali si zamišljala bar da stojite uspravno dok se drugi mlitave.
Jebem li ga…. ovaj život nije rekvijem nekome ni za jedan,ni za dva dana.
Opelo držim sama, sveću gasim ja, a i u grobu ću se prevrtati zarad ljubavi koju nosim dublje ispod malih grudi koji se jedva naziru ispod ove izgorele bluze.
Rekvijem je neadekvatan sinonim za život koji biram sama.
AJŠA
