Ko vam je kriv što nemate posteljine koliko švalera? U moje vreme si makar gaće morao da menjaš kad ležeš s drugim u krevet. Gnuša mi se od tih urbanih spodoba koje su zadnje pare dale za košulje i krpene cipele, a leba nemaju da jedu. Tale se za paklu cigareta.
-Lilijana, mislim da preteruješ. Oni samo uživaju u svakom trenutku.
-Uživaju oni, ali pitaj im ćaću je li morao da okrpi sto pari opanaka u svoj obućarskoj radnji da bi mala rospija pila kafu na srpskom Menhetnu.
U tom trenutku, začuo se prasak. Zvučalo je kao da je neko slomio par porcelanskih šolja na tvrd beton. Ispostavilo se da je Mirova glava ovog puta glumila taj beton.
-Šta radiš to,čoveče? Jesi ti lud? Alo, Miro, jesi dobro, hej, čoveče, onesvestio se, zovi hitnu pomoć…
Vriska i psovke nisu prestajale. Branko je očigledno bio suviše besan jer mu je Miro izdigao kurvu noć pre na parkingu iza kluba.
Branko je držao poznati klub u gradu i svaka žena koja je ušla u taj lokal, spavala je s njim barem dvaput. U slučaju ove se očigledno nije pokazao kao najbolji igrač.
Usta prepunih krvlju i zatvorenog oka, Miro ga je dozivao:
Brane, Brane… Rekla mi je da je nisi obljubio… Sinoć je prvi put brojala zvezde dok je neko puni…
Razjaren poput gladnog krokodila,krenuo je opet na Mira.
Čekaj bre, životinjo jedna, jebala te dronfulja, jesi lud na Mira da skačeš…
Ubrzo je stigla policija i hitna pomoć i masa se polako razišla. Kome saslušanje, kome infuzija.
Na ivici pločnika je stajala još samo Anja, u svom žutom kaputu od tvida, i polupocepanim čizmama. Poznavala je i Branka i Mira još od detinjstva. Bili su najbolji ortaci, rezali su muziku na diskove satima u sobi jednog od njih i prodavali obližnjim kafićima diskove za hiljadu dinara i 4 piva. U tom bezvremenskom trenutku, setila se kada su prvi put njih troje ćuli za Nancy Jo, Afro-amerikanku koja je pevala soul. Adrenalin je spucao sve troje, taj ritam, taj anđeoski glas će preplaviti sve boemske kafane, gazde će igrati uz nju izbacujući usta u stilu mlade crnkinje… I zaradiće za čitavu gajbu piva. Kakva vremena… Ko bi rekao da će šestogodišnja ljubav između njih troje preći u mizerni rivalitet među njima dvojicom… Zbog nje. Često bi je zadirkivali,
Anja, koji je bolji frajer? Koji pravi bolje palačinke? Čija je plejlista bolja?
Poput dečice koju odgaja, prešla bi rukom po licu obojici i nastavila da priča o muzici, kombiju koji će kupiti kada položi vozački i kako će se njih troje dovući do tih Kanara za čitavih 492 dana. Tamo će saditi krompir i zelenu salatu i tako će živeti kao pravi evropski migranti. Stvari su se, ipak, otimale kontroli a da ih Anja nije bila ni svesna. I Branko i Miro su bili zaljubljeni potajno u nju, ali su i sami shvatali da nju nikad niko neće imati u toj meri dovoljno, koliko obojica kao prijatelji. Ipak, Branko je otišao u Bugarsku s ćaletom na neko vreme da prošvercuje kakve pakete cigara i Anja je ostala sama s Mirom. Mic po mic, došlo je do vaćarenja među njima i sveti kod prijateljstva je bio prekinut. Odlučili su da drže sve u tajnosti, zbog komplikacija koje je taj odnos nosio. Jednom, kada je Miro pitao Anju zašto prosto ne bi bili normalan par, rekla mu je da se boji da je ortaci iz bloka ne prozivaju da je bila s obojicom.
Znaš one uličarske fore, double penetration…
Miro je tad poludeo i izlomio ceo stan. Nakon nekoliko dana, Branko se vratio pun love i entuzijazma koji bi podelio s njih dvoje i našao sve olupine od prijatelja. Kada je saznao šta se dogodilo, Branko je bio besan na oboje. Anja je bila njegov beli cvet, neokrnjeni primerak ženskog roda, ideal o kom je maštao svako prosečan i iznad proseka. I Miro je iskoristio njegovo odsustvo da sve to okalja…
Od tog trenutka, Miro i Branko su bili sa suprotnih strana. Miro je otišao u vatrogasce, a Branko u biznismene. Čitavo naselje je živelo s idejom o tri drugara koji su se razišli, i Miru i Branku koji nikada više nisu pili piće u istom lokalu. Miru je bio zabranjen ulaz gotovo u sve gradske klubove, a Branku je prekasno stigla vatrogasna pomoć kada mu je prvi put podmetnut požar u diskoteci koje je izgorela do pepela…
Vraćajući sećanja u osećanja, Anja je kao nekad osetila krivicu jer se zbog nje raspao jedan hram, jedna zadužbina poverenja i ljubavi. Ponekad joj se činilo da iskrenije ljubavi sem njih nije ni bilo u njenom životu, iako se samo kroz maglu već sećala dugih dočeka zore pod tabletama i litrima piva, vožnje u raspalom autobusu i igranja oko šipke u striptiz baru gde su se prvi put odvalili od ekstazija…
Sve je to bilo iza nje, sem one krvave mrlje na pločniku koja je svedočila da je sujeta naš najveći progonitelj…i da ni godine ne učine ništa da nas ona ne pojede iznova…
AJŠA
