Polako me je probudila …
Polako i tiho, baš kao i u san što me je povela..
Kao da nije htela da javu ja zaboravim
Da ispod duge korake svoje nastavim.
U čudu se nađoh još uvek sanjiv
Da li me u snu budi pa se sa mnom malo šali..
Ili mi sivu i tešku stvarnost ona nudi
Kojoj san jedino može da naudi..
.
Zašto me budi , kad mi je san dala..
Zašto me javi sprema ,..
Kad me je ko dete malo uspavankom uspavala
Stoji pored mene tu i kao da mi izbor daje..
Da li poći u stvarnost pored nje ili pustiti da san i dalje traje..
Pustiću svoj san da prođe..
Pustiti jer opet ce da dođe..
I kad ponovo dođe povešću i nju..
Do nekog novog buđenja ona opet biće tu…
Nedeljko Savković
