Letela je kroz prvobitnu Tminu, letela je kroz Bezdan, letela je nad mrtvim svetovima koje je ona stvorila i koje će jednom ona probuditi darujući im Život. Bila je kći Haosa, bila je Majka zaleđene Vode, nepomičnog Vazduha, Zemlje – nepregledne pustinje, začarane Vatre čiji je neponovljivi sjaj i vrelinu krila duboko u svojoj utrobi; bila je Žena – Sestra ali i Gospodarica bezbrojnih demona koji su lutali prvobitnom Tminom i čijim se telima hranila. Snagom iskonske Ženke upijala je u sebe svoju Braću – Muževe i tako beskrajno umnožavala svoju Moć: moć Smrti i Strepnje, moć Neizrecivog i Krajnjeg, moć Ljubavi koju još nije osetio niko i kakva više neće postojati nikad…
…Letela je kroz prvobitnu Tminu, letela je srećno drhteći obavijena velom onostrane Studeni, letela je u samoj sebi i iz same sebe istovremeno ( ka snovima, zapravo ka jednom jedinom Snu ). Ona, Majka – Praroditeljka svetova, dobro je znala da ono što istinski nastaje uvek nastaje iz najdubljih nagona koji se ponavljaju u svim oblicima života, u svakoj Svesti, u svemu Postojećem. Stoga je odlučila da svetkovine konačnog Rađanja (tj. darivanja Života) održava u pećinama koje su podsećale na grobove, u beskrajnim noćima kada je gutala čak i neponovljivi sjaj koji je krila u svojoj utrobi. Za to vreme njene oči bile su prekrivene ljubičastom koprenom kroz koju se jedva nazirala unutrašnjost pećina – grobova, ali im se ona ipak u nekoj narednoj fazi ovog Procesa, uvek nepogrešivo vraćala, vođena mističnim ritmom koji je počivao u najudaljenijem kutku njene unutrašnjosti i koji je suštinksi određivao njeno Biće…
…Svetkovine u pećinama-grobovima trajale su dugo, toliko dugo da je ona zaboravljala na Vreme: osećala je samo da – ubijeni u blizini – ona i Ono što je rađala zauvek razmenjuju svoje energije i da se ostvaruje čudesna Moć Promene, Moć koja omogućavala neraskidivi Spoj: njhovim rađanjem ona je istovremeno i živo materijalizovala i tajanstveno (p)ostajala njihova tela, oni su na neki nepojaman način sve više sačinjavali deo njenog Tela. Ne kao njena Braća-Muževi, demoni koji su nekada lutali prvobitnom Tminom, i čija je bila Gospodarica, hraneći se njihovim telima; naprotiv, ovoga puta taj Spoj više je nalikovao Božanskom Hermafroditu: jedna dvopolna Duša u jednom dvopolnom Telu, kao ovaploćenje Ljubavi (pri čemu je ona uvek činila jedinstven, iskonski pol). Zato je na pećinama-grobovima, po završetku svetkovine konačnog Rađanja, uvek zapisivala: DUŠA JE KRV I MESO, DUŠA JE SAMO TELO A TELO DUŠA SAMA…
…Svetkovine u pećinama-grobovima trajale su dugo, toliko dugo da je ona zaboravljala Vreme: zapravo,u prvobitnoj Tmini Vremena nije ni bilo (ili ga nije bilo jedino za nju?), ali kada su pećine-grobovi počeli da se pretvaraju u oživelu zemlju, kojom je potekla i predivno zažuborila odleđena voda, kada su magični glasovi koji su tvorili tišinu prvobitne Tmine preobrazili čisti prozirni vazduh što je poznavao i tihe lahore i užasavajuće oluje, kada je najzad iz svoje utrobe oslobodila nekada začaranu vatru, kada se njen nekadašnji let transformisao u neodređeno lebdenje, tada se zauvek pokrenulo Vreme. Lebdeći sada kroz Vreme i posmatrajući kako se sve Ono što je ona stvorila upušta u borbu sa njim, Lilit je shvatila svoj usud. Usud koji se pre svega sastojao u tome da njoj, koja je postojala oduvek i koja će postojati večno, beše namenjeno da stvori Ono što je prolazno, nepostojano, trošno. I shvatila je ona – mračna Majka, Sestra, Žena i Kći – zapravo predstavlja iskonsku Svetlost, svetlost Iskoni, Iskon i Svetlost istovremeno, u stvari. Ishodište i Uvir, Početak i Kraj, sam Beskraj osvetljen večnom Svetlošću koja je zarila iz nje, Svetlošću koja je bila njena prava Priroda, Svetlošću koja je, uistinu bila Ona – LILIT…
… Ponovo je letela kroz prvobitnu Tminu, ponovo je letela kroz Bezdan, ponovo je letela nad mrtvim svetovima koje je ona stvorila i koje će jednom ona probuditi darujući im Život. Ponovo je letela kroz prvobitnu Tminu, ponovo je letela srećno drhteći obavijena velom onostrane Studeni, ponovo je letela u samoj sebi i iz same sebe istovremeno (ka snovima, zapravo ka jednom jedinom Snu)…
Sava Damjanov
