Kao i obično, toga jutra Sava Post – Damjanov probudio se trešten – pijan. Kao i obično, bio je ogorčen, nesrećan i izbezumljen ne samo zbog loše rakije sa kojom je prethodne noći drugovao, nego i zbog lažnih ljubavi, lažnih prijateljstava, i uopšte, zbog čitavog jednog lažnog života kojim je živeo a koji zapravo nije bio njegov. Dakle, kao i obično, drhteći čitavim telom promolio je glavu ispod pokrivača i poslednjim ostacima snage urliknuo: – Bože, jesam li ja u stvari čovek ili pička?
Bilo je neke duboke, usamljeničke boli u tom metafizičko – ontološkom pitanju koje je naš tragični junak sebi postavljao gotovo svakog jutra obojenog alkoholom i mamurlukom. Ipak, ovog puta dogodilo se nešto sasvim neubičajeno, iznenađujuće: umesto očajničke tišine, koja je uvek predstavljala jedini odgovor trešteno–pijanom Damjanovu, sa dna prazne rakijske flaše začuo se duboko–piskavi glas!
– Nisi ti ni jedno ni drugo, moj Savo! Ti si notorna švalerčina, notorni alkoholičar i notorni lažljivac, ukratko: neživa materija, to jest materijalizovano Nebiće!
Potresen ovako umnim i istinitim rečima, Sava Dmjanov je podigao svoj azurnoplavi pogled ka nebu i ponovo oslušnuo njihov karakterističan, svetlošću obojen odjek. Da, da, naš tragični junak nije se prevario, on se, zapravo, nikako i nije mogao prevariti: u čitavoj Vaseljeni postojao je samo jedan takav glas, samo jedan takav odjek, samo jedno Stvorenje koje je moglo kazati Sve a u suštini ne reći Ništa. Da, da: sa dna prazne rakijske flaše, trešteno–pijanom Damjanovu obratio se sam Bog, da mu podari tračak nade, da mu očajnom pokaže put pokajanja, iskupljenja i konačnog spasenja! Sve to je, naravno, bilo očigledno i jasno našem izbezumljenom, materijalizovanom Nebiću, ali ipak, i dalje ga je kao mora pritiskalo jedno mučno, pomalo mračno pitanje (čiji je mrak, kao kontrast već pomenutom svetlosnom odjeku, najdublje boleo): Zašto se svemogući Bog skrio upravo na dno prazne rakijske flaše, obraćajući mu se odatle svojim duboko–piskavim glasom, a ne sa neba – kako to red i običaji nalažu (sa neba ka kome je bio uperen već pomenuti azurnoplavi pogled)? Možda je Bog postupio baš tako stoga što je dobro znao koliko je naš tragični junak religiozan, pa mu je promisao otkrila da jedino pomoću sopstvene (Božje) emanacije iz flaše može tog jadnika da namami na piće i preobrati ga u profanu, autentičnu pijanduru?! Pod uticajem navodne eshatološke sumnje, Damjanov – jadnik ponovo je urliknuo:
– Šta sam ti skrivio, Bože? Zašto me ovako strašno iskušavaš? Zašto su nepoznati tvoji putevi? Zašto se od mene već godinama skrivaš na dnu flaša, da bi mi se tek sada ukazao?
– Moj Savo, – odgovorio je patetično Bog. – Od tebe sam se uvek krio na dnu neke flaše, jer sam znao da ćeš je popiti do dna i tako sigurno dopreti do mene; zato si ti, tokom svih ovih godina obojenih alkoholom i mamurlukom, postao toliko religiozan! Od svakog čoveka, znaj, ja se krijem na drugačijem, upravo za njega podobnom mestu: tamo gde će me sigurno uistinu naći i spoznati! A Spoznaja, to jest moje prikazivanje, to jest moja emanacija, nastupa onda kada se pređe granica obične ljudskosti i tako uđe u predvorje Posvećenosti. Dakle, u tom smislu ti si, moj dragi Savo, postao Posvećenik Laži: lažnih ljubavi (porok švaleracije!), lažnih prijateljstava (porok alkoholizma!) i uopšte, čitavog jednog lažnog života kojim si živeo a koji zapravo nije bio tvoj (porok Nebića). Piće tu (kao što vidiš!) nije bilo puko iskušenje koje je trebalo da te preobrati u profanu, autentičnu pijanduru, naprotiv – ono je predstavljalo tvoj put do Poroka, odnosno tvoj put do Laži, odnosno tvoj put do Istine, odnosno tvoj put do Mene, tvog jedinog pravog Boga!
Lkežeći i dalje – kao i obično – u krevetu, skrhan strahom od spoznaje i nesnosne glavobolje koja će uskoro – kao i obično! – obuzeti sva njegova čula, trešteno-pijani Damjanov pažljivije se zagledao u praznu rakijsku flašu, da bi – kao i obično! – otkrio da ona u stvari nije sasvim prazna, nego da se na njenom dnu, poput Boga, krije i nekoliko dobrih gutljaja rakije. Zašto je to tako, lukavo se zapitao u sebi naše izbezumljeno, materijalizovano Nebiće? Zar je moguće da i dobri Bog-Otac potajno voli da cugne, pa stoga uvek na dnu prazne rakijske flaše od mene, trešteno-pijanog, sakriva ne samo Sebe već i po koju kapljicu, razmišljao je Sava Damjanov krajnje konsternirano, jer je takva mogućnost doista vređala njegova najdublja religiozna osećanja. Ili to, možda, Bog u liku Svetog Duha kazuje vlastitu svemoć, ne Rečima – koje je vazda prosipao kao Spermu – nego željom da se približi svojoj najsavršenijoj tvorevini (Čoveku), ako ne drguačije onda barem putem uzvišene Ljubavi ka Alkoholu?! Sve u svemu, bilo je očigledno i jasno da tu postoji još jedna onostrana tajna koju bi hitno trebalo razrešiti (u cilju spasavanja od mučnine, glavobolje, mamurluka), pa je stoga naš tragično-jadni junak još jednom usmerio svoj azurnoplavi pogled ka rakijskoj flaši i ugledao prizor koji se ni najvećim martirima nije ukazao. Naime, inkrimisana rakijska flaša sada je zaista bila prazna, ali se na njenom dnu valjao trešteno-pijani Bog, koji je u međuvremenu, dok se Damjanov borio sa teološkim problemima, iskoristio šansu i smlatio nekoliko preostalih gutljaja rakije! Na žalost, bio je to upravo Bog u svom trećem, najvoljenijem liku: dakle, ne Otac, ne Duh Sveti, već Sin, Mučenik-Sin koji je bio toliko pijan da je četkicom za zube prao dupe, pokušavajući istovremno da viklerom uvije svoje ogromno splovilo! Da, da: trešteno-pijani Bog povraćao je u unutrašnji džep sakoa i namigivao nekoj imaginarnoj, poprcljivoj kelnerici, što je našeg tragično-jadnog junaka posebno razočaralo jer su mu tkave stvari bile apsolutno strane! Ipak, dragi Bog je triličan, u njemu su Otac, Sin i Duh Sveti (kako nas uči katihizis), pomislio je Sava Damjanov i to ga je spaslo od samoubistva, pošto je istog časa spoznao da je mnogo traumatičnije nositi se sa troličnošću, nego – recimo – s dvoličnošću (sa kojom se on sam, kao Posvećenik Laži, neprestano nosio). Zato je, istog časa, svom dobrom, Lažljivom Bogu oprostio pijanstvo i sitna lukavstva, okrenuo se na drugu stranu i mirno – bez straha, ogorčenosti i glavobolje – zahrkao dubokim i pravednim snom…
… Šta je bilo, šta se zbilo post-festum – tema je jedne druge priče. Poznato je samo da je trešteno-pijani Damjanov, spoznavši da post-festum uvek dolazi neko razrešenje, odlučio da se zauvek veže za plemenito-svetačku titulu Post, pa stoga ova priča i nosi naslov SAVA POST-DAMJANOV I BOG, a ne jednostavno SAVA DAMJANOV I BOG, ili – evenutalno – SAVA DAMANOV JE BOG (što bi možda bilo i najtačnije s obzirom na skriveni smisao svake reči koja je poškrpala ovu hartiju).
