Uzimam stari lonac i otkuvavam pidžamu. Štedimo struju, palimo veš mašinu samo uveče, a ostale spavaćice, veš i pidžame su odavno pocepane i iznošene.
Ložim šporet, iako je prolećni dan. Sunce je. To nikoga u ovom domu nije briga. Uznemirena sam. Demoni nas često pohode noću. Čujem zvuke telefona, hod ženskih stopala, neko mi poseže za vrata kuhinje, uzima moju šolju za čaj i sipa sodu. Kakva drskost, mislim iz kreveta, onemoćala od umora da ustanem i oteram tu strastvenu beštiju iz kuće. Neka je, otići će sama. Sanjam da sam bolesna, da me u bolnicu prati moj izabranik, da se uz njega privijam kao srna. A on, gle čuda, medved. Medved koji govori, oseća, ogroman i dlakav. Budim se oznojena.
Baš umeš da izabereš, Anja.
Od svih muškaraca na ovom svetu, ti sanjaš medveda.
Hvatam se za paklicu cigareta i shvatam da ću ukoliko ovako nastavim ja stići rak, a ne on mene. Važno je da se tražimo.
Srela sam vaistinu neki dan svog demona, kao po starom vračarskom receptu, sam je naleteo. Neko zdravo, neko prijatno, neko pešačim, neko vidimo se, izgovorilo se u mimohodu. Sedela sam praznično ukočena, bezizražajno i nemo. Kako to da mi nikada ne polazi za rukom da pored tebe ja budem medved?
Pre bih rekla da sam odglumila mrtvu ženu da me ne bi dirao. Prođi pored, med je odavno iscureo, ostala su neka moja sećanja koja ti poričeš da imaš, a ja ih zakopavam jer lakše je zakopati nego oplakivati.
Kada me pohodiš, ophodi se dostojanstveno: pored mrtvih tiho, ne uznemiravaj moju teskobu u grobu koji sam sebi iskopala. Ne čudi se, ja sam oduvek bila ponosita; moju raku niko sem mene nema dozvolu da kopa.
Sledeći put kada prođeš,iako govorim da to ne želim, a ti svaku moju želju imaš naopako i prevrnuto, reći ću ti jednu stvar: negde sam pročitala da se svaka ćelija u našem telu uništava i biva zamenjena na svakih sedam godina. Kipi mi lonac od sapunice ali…
Slažem se s tvrdnjom. Kako je umirujuća činjenica da ću uskoro imati telo koje ti nikada nisi dotakao.
Ajša
