Bili smo nekada drugačiji,
hrabriji,
ponosniji
i prkosniji.
Bejaše to vreme užasa,
mnogo mraka,
a malo svetlosti.
mnogo krvi,
a malo meda.
Ubijali smo se na ulicama,
kao da ratovi nisu dovoljno uzeli nevinih žrtava.
Bejahu to vremena masovnih grobnica,
ucveljenih roditelja,
zaustavljene mladosti
i nedosanjane budućnosti.
Bio je tada ministar,
ukrao je državni stan,
osvetio se Ćuruviji,
ostavio novinare u RTS-u da poginu,
pretio zarđalim kašikama,
slavio zločine,
radovao se svakom snajeprskom metku u Sarajevu,
svakoj granati u Vukovaru,
svakoj žrtvi se smejao,
i Đinđića targetirao.
Bili su oni
i bili smo mi.
Oni su bili u oklopima,
sa pendrecima i municijom,
tukli su i pucali u nas.
A mi smo bili jaki u bolu,
i hrabri u strahu.
Srbijo,
bila si zemlja vanrednog stanja
i užasa,
a i dalje si takva,
ogrezla u partokratiju,
jednoumlje,
prošlost
i tužnu sadašnjost.
Za našu budućnost ne mariš,
ali krivi smo mi,
ti stradaš,
i mi sa tobom.
Dali smo te njima,
ratnim zločincima i profiterima,
teroristima i lopovima,
ubicama naših snova i nadanja.
Zašto smo neodgovrni prema sebi?
Kako nismo odrasli a toliko smo osedeli?
Umrećemo u bedi i samoći.
Ugasili smo svetla
i povukli se u male, stare odaje,
krišom virimo kroz prozore,
hvatajući poneki zračak,
ali ne vidimo horizont.
Ćutimo i jadamo se,
tešimo jedni druge,
bez osećaja za bunt,
otpor,
i borbu.
Dokle prijatelji i sunarodnici moji?
Neki od vas su danas roditelji,
ćutite dok vam deca odrastaju daleko od vas,
dok tumaraju po aerodromima,
tražeći wifi da vam se jave.
Ne vidite njihovu radost,
ni tugu kada vam nedostaju.
Plačete za njima,
ali suze ne ruše okove,
suze su alibi,
za vaše izgubljene bitke,
neodgovornost,
i osujećene planove za lepšu budućnost.
Predali ste se.
Nismo spokojni,
a ćutimo,
dok nas oni vezuju.
Logoraši smo postali,
a ćutimo.
Budiš li se čoveče,
samo da bi život produžio
ili se za bolje borio?
Zašto ćutimo,
koga se bojimo?
Vučića i njegove dijagnoze?
Kumova reketaša,
i rušitelja u fantomkama?
Nebojše iz Beograda,
i paradržavnih jedinica?
Tenkova,
pendreka,
i suzavaca?
Mašemo balonima,
pevamo pesmice,
dok nas diktatura melje.
Ustani čoveče,
stani uspravno,
i ruši ih,
boleće,
biće teško,
na ivici smo provalije,
ne guraj sebe u ambis,
gurni njih,
da zauvek odu,
nepovratno.
Kontejneri su nam trpeze postali,
računi noćne more,
putovanja lepi snovi,
a osmeh luksuz,
koji sve manje krasi naša uplašena lica,
dok nam se mišići grče,
i bore ocrtavaju.
I ćutimo,
zar ne?
Zašto se bojimo?
Kakav je to život na kolenima,
puzeći od tačke A do tačke B,
dok nam njegova čizma
gazi naša ljudska prava?
Gubili smo domove i najbliže u poplavama,
ćutali smo.
Ubili su nam Omera,
ćutali smo.
Glumce i reditelje nam progone,
ćutimo.
Novinari nam kleče,
ćutimo.
Kulturu nam zameniše tabloidi,
naučnike zameniše starlete,
svedoci zločina umiru vezani,
radnici u pelenama rade,
a mi,
ćutimo,
ćutimo,
ćutimo…
Ćutimo pred nepravdom,
ćutimo dok sude korumpirane sudije,
ćutimo dok pravom i pravdom trguju,
ćutimo kada sirotinju kažnjavaju,
i ćutimo kada kriminalce puštaju,
ćutimo,
jer mislimo da je to život.
Čoveče, vidiš li da ti nema života,
da si rob omamljen lažima,
da ti prazan stomak razum pomućuje,
dok ti ćutiš i plačeš?!
Do kada ćeš plakati?
Do kada ćeš pristajati na lance,
i poniženja?
Imaš li, ćoveče, samopoštovanja?
Možeš li da staneš u front?
Ako sada ne ustanemo,
čekaju nas grobovi koje su nam iskopali.
Prijatelju,
rođače,
komšijo,
USTANI,
i izađi na ulicu.
Pokaži da si ČOVEK dostojan ŽIVOTA,
a ne ROB na KOLENIMA.
Za tebe,
za tvoje,
za decu,
i za sve koje voliš.
Poslušaj me,
i budi pored mene tamo gde se sloboda osvaja.
