Ležim sama u pripremi jeftine sale za skupe životne sitacije potonulih, rakom obolelih ljudi, spremna za operaciju. Namazala pička mleko za telo sa šljokicama da mi i smrt zablista. Malo sam se iskvarcala da ne umrem bela i produhovljena kao freska. Tako su me zvali od malena. Počela sam da ličim na one ikone iz male crkve na Vračaru. Nekada je ikonopis bio posve drugačiji. Ali nekada nije sada.
Nadgledala sam ja i radove po onoj zimi ,nisu znali majstori kuda će sa mnom. Nemam ni kuće ni kućišta.O ognjištu nisam smela ni da razmišljam. Sećam se ranili su me nekom mortadelom.
Nikada to nisam htela da jedem al kovelim ćuti, žderi i ne pitaj ništa kad oni ćute.
Jel dete što nisi u školi?
Neću da idem tamo gde me gleda Tito i uče me listopadne i lišćarske šume. Ja sam zimzeleno drvo. Ne opadam i ne starim. Boju ne menjam. Ko ove vaše freske. Nove.
Čudne li devojčice. Nit je đavo nit je duh.
Dobro sedi tu i moli se Bogu da postane od tebe nešto.
Pa On me je ovde i poslao, da sa vama besedim.
On, on lično te poslao?
Da , on Bog. Jel si ga video ti nekada?
Jok, ja. Ja ga se plašim.
Pa šta ti ovde činiš?
Pusti dete da radim. A ti sa Bogom pregovaraj.
Jel znaš da su danas Vrači, slava lekara i moje majke devojačka slava?
Nek ti je srećno dete milo,malo, sa freskama si se spojila i neka te čuvaju.
Te 1981 je bilo tako…
Dve hiljade četrnaesta, Vrači. Ležim na zelenim kolicima i sijam gledajući direktno na novoizgrađeni Hram, pokraj moje male crkve.
Ti si dete svetionik.Obasjala si nas dolaskom. Sve smo već mrtve bile.
Voda se čuje iz česme ,one me prate a ja sama. Ko čamotinja. Volim tu čamotinju, nema ko da ti prebacuje da te je voleo, pa kad umrem opet kriva, neka fala. Puškin je uvek prisutan i kriv.
A bre dete imaš li ti muža?
Jok ja.
Imaš li roda i poroda?
Jel bre, jel ste normalne, oni se plaše igle a ne kancera. Koj će mi moj. Neka ih. Neka se malo brinu. Pa oni brinu samo za sebe. Ko ce dete da čuva i kako će da žive mrtvi.
Ajde mala krećemo…
Sestro, ako riknem, sve ono što sam ponela da pojedete i popijete odma za dušu.
Kikot odzvanja hodnikom.
E čudne devojke…nit je anđeo nit je duh.
Ledeno u operacijonom bloku, peva mi Kemal. Jebo majku tako sam trebala da se zovem da sam muško bila. Keva se palila na njega.
Gde mi je doktor devojke?
Samo Vi lezite i opustite se.
Zujanje u glavi i neki tup osećaj da ga poželiš doveka.
Zovi mi Šašića bez njega da zaspim neću.
Ulazi moj lepi stari veseljak, prilazi mi i šapuće, znam da nemaš i da ga nikada nećeš imati. Ajmo, mala moja.
Tonem u san ….Frodi ,nar ,cveće i freske.
Tatjana, Tatjana …..
Jebala te više Tatjana oće li se odazvati?
A Vi niste Tatjana?
Nisam sestro, pusti me da spavam.
Ne može. Moram da Vas rasanim.
Pa budi Tatjanu onda mene ostavi na miru.
E čudne žene…nit sanja nit je budna.
Jel sestro jel ti znaš da ja moram da promenim kraj Onjeginu i da me ne zoveš ti slučajno Tatjana.
Znam ,znam.
Doktore dođite traži sve vreme freske i bunca.
Ko bre bunca gluperdo? Doktore objasnite joj ko je Puškin pa da se razilazimomo.
U fulu izlazim iz bolnice i krećem ka mojoj crkvi. Koračam ujednačenim korakom a vojska za mnom. Stanem ja stanu oni. Okrenem se, vidim ih, krenem čujem ih.
Ulazim i vidim vodu, lije u potocima.
Freske su na pola oguljene i plaču. Plaču kao ona mala deca kada udješ u Zvečansku a oni te vuku za rukav i zovu mama,ti ih grliš kao da ti pripadaju.
Ne znate taj osećaj? Nije to tuga, to je život.
Gde ste krenele ikone moje, ispred koga ću sada svečano stajati i moliti se za ove žive mrtvace i ove nežive ljude. Gde bežite? Ne kukajte.
Ti si jednina freska ispred koje se vredi moliti. Nas su docrtavali,preslikavali, sećaš li se 1981.
Mi nismo one koje si u sebe upila i one od kojih si nastala.
Nemojte neka vas pa ja sam vas mala stvarala. Sa onim ljudima, majstorima, slikarima, ikonopiscima.
Neka vas, bez vas neće biti ni mantre ni molitve i ni sa kim ja više neću čestito progovoriti.
Vode više nije bilo. Vojska me i dalje prati. Puškina sanjam svake noći. A doktor Šašić , doktor se penzionisao. Rekao je da mi više neće biti potreban i da se razilazimo i da, dodao je, ti dete mnogo voliš život. Nemoj da ga propustiš.
Od mojih potoka vaših suza mokra sedim i pišem da bih svaku sredu pretvorila u svetu nedelju. Vrači su.
Lidija Ćirić
