Ležim sama u pripremi za operaciju. Namazala pička mleko za telo sa šljokicama. Malo se iskvarcala da ne umrem bela i produhovljena kao freska.
Tako su me zvali od malena. Valjda sam počela da ličim na one ikone iz male crkve na Vračaru. Tada je ikonopis bio posve drugačiji. Nadgledala sam ja i radove po onoj zimi ,nisu znali majstori kuda će sa mnom. Nemam ni kuće ni kućišta. Sećam se ranili me nekom mortadelom. Nikada to nisam htela da jedem al kovelim ćuti žderi i ne pitaj ništa kad oni ćute.
Jel dete što nisi u školi?
Neću da idem tamo gde me gleda Tito i uče me listopadne i lišćarske šume. Ja sam zimzeleno drvo. Ne opadam i ne starim. Boju ne menjam. Ko ove vaše freske.
Čudne li devojčice. Dobro sedi tu i moli se Bogu da postane od tebe nešto.
Pa On me je ovde i poslao, da sa vama besedim.
On, on lično te poslao.
Da ,on Bog. Jel si ga video ti nekada?
Jok,ja.
Pa šta ti ovde činiš?
Pusti dete da radim. A ti sa Bogom pregovaraj.
Jel znaš da su Vrači, slava lekara i moje majke devojačka slava?
Nek ti je srećno dete milo,malo, sa freskama si se spojila i neka te čuvaju.
Te 1981 je bilo tako…
Dve hiljade četrnaeste Vrači. Ležim na zelenim kolicima i sijam.
Ti si dete svetionik.Obasjala si nas dolaskom. Sve smo već mrtve bile.
Voda se čuje iz česme ,one me prate a ja sama. Ko čamotinja.
A bre dete imaš li ti muža?
Jok ja.
Imaš li roda i poroda?
Jel bre, jel ste normalne, oni se plaše igle a ne kancera. Koj ce mi moj. Neka ih. Neka se malo brinu. Pa oni brinu samo za sebe. Ko ce dete da čuva i kako će da žive mrtvi.
Ajde mala kreći.
Sestro, ako riknem, sve ono što sam ponela da pojedete i popijete odma za dušu.
Kikot odzvanja hodnikom.
E čudne devojke…
Ledeno u operacijonom bloku, peva mi Kemal. Jebo majku tako sam trebala da se zovem da sam musko bila.
Gde mi je doktor devojke?
Samo Vi lezite i opustite se.
Zujanje u glavi i neki tup osećaj da ga poželiš doveka.
Zovi mi Šašića bez njega da zaspim neću.
Ulazi moj lepi stari veseljak, prilazi mi i šapuće, znam da nemaš i da ga nikada nećeš imati.
Tonem u san ….Frodi ,nar ,cveće i freske.
Tatjana, Tatjana …..
Jebala te više Tatjana oće li se odazvati?
A ti nisi Tatjana.
Nisam sestro, pusti me da spavam.
Ne može. Moraš da se budiš.
Pa budi Tatjanu onda mene ostavi na miru.
E čudne žene.
Jel sestro jel ti znaš da ja moram da promenim kraj Onjeginu i da me ne zoveš ti slučajno Tatjana.
Znam ,znam.
Doktore dođite traži sve vreme freske i bunca.
Ko bre bunca gluperdo? Doktore objasnite joj ko je Puškin pa da se razilazimomo.
U fulu izlazim iz bolnice i krećem ka mojoj crkvi. Koračam ujednačenim korakom a vojska za mnom.
Ulazim i vidim vodu, lije u potocima.
Freske su na pola oguljene i plaču. Plaču kao ona mala deca kada udješ u Zvečansku a oni te vuku za rukav i zovu mama,ti ih grliš kao da ti pripadaju.
Gde ste krenele ikone moje, ispred koga ću sada svečano stajati i moliti se za ove žive mrtvace i ove nežive ljude. Gde bežite? Ne kukajte.
Ti si jednina freska ispred koje se vredi moliti. Nas su docrtavali, sećaš se 1981. Mi nismo one koje si u sebe upila i one od kojih si nastala.
Nemojte neka vas pa ja sam vas mala stvarala. Sa onim čikama.
Neka vas, bez vas neće biti ni mantre ni molitve i ni sa kim ja više neću čestito progovoriti.
Vode više nije bilo. Vojska me i dalje prati. Puškina sanjam svake noći. A doktor Šašić , doktor se penzionisao.
Rekao je da mi više neće biti potreban i da se razilazimo i da, dodao je, ti dete mnogo voliš život. Nemoj da ga propustiš.
Lidija Jelisavčić Ćirić
