Ili drama uz jutarnji espreso
Ulica kojom skoro niko ne prolazi. Sa leve strane dve klupe, iza njih – šuma. Desno je tržni centar, na njemu džinovski ekran koji pokazuje vreme.
U kružnoj furiji na ulazu razaznajemo Njega,
Koji u tom trenutku vidi Nju.
ON:
Ne kasnim, a? Pukla mi baterija.
Ona ćuti.
ON:
Nema šanse! ‘Oćeš da vidiš koliko je minuta bilo kad sam izbacio fotku, tu sa mosta?
Rovari džepove po kaputu i farmerkama. Otvara torbu.
ON:
Tu je! A, da, prazan! Bilo je tačno 19:43 kad sam je izbacivao, što znači da sam stigao i pre 10 do 8! Šta lupaš, bre? I što nismo stali u red za karte?
ONA:
Zato, idiote, što si je objavio u 19:48, od muke sam skrolovala instagram, pa znam ! Pisalo je two seconds ago!
ON:
Nemoguće!
ONA:
Ponovo propuštam film! S tobom uvek moram nešto da propustim!
ON:
Dobro, staću ja u red.
I tako će rešiti stvar.
ONA:
Rezervacije su važile do 10 do 8, vidi koja je sad gužva!
ON:
Stižemo do kraja reklama!
ONA:
Već je osam. I to prošlo!
Krene preko ulice ka klupi pored šume, za njom On.
ON:
Stvarno sam ranije krenuo.
Iako zna da to sad zvuči glupo, ipak mu nije trulo.
Ona sedne, leđima okrenuta ka tržnom centru. On na naslonu, gleda pravo u ekran iznad ulaza. 19:59.
ON:
Da nisi gurnula pet minuta napred?
Pojavljuje se 20:00. Glas sa zvučnika saopštava vreme, trenutnu temperaturu, vlažnost vazduha, praveći atmosferu sličnu onoj u avionu, pre nego što ljubazna stjuardesa zamoli i poslednjeg buntovnog putnika da veže sigurnosni pojas. Iritante informacije brzo zamenjuje pesma:
„K’o nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom…“
ON:
Prc! Koliko je sati? Reci, a? Ko kasni? I da jesam, stigli bismo da si me pustila da stanem u red!
Ona ćuti. On ućuti, samo na sekund.
ON:
Kakvi kreteni! Pazi za šta koriste pesmu!
Ona se zadovoljno iskezi, opet joj je pročitao misli. On i dalje bleji u sat, kao da o nečemu važnom razmišlja. Odjednom se strovali preko nje, njuši joj rame.
ONA:
Šta ćeš?
ON:
Da pravimo kuću! ‘Ajmo do mene!
ONA:
Navukla sam te na Sims, a?
Bilo bi bezveze da joj prizna ono što Ona svakako zna. Ustaju i iščezavaju u šumi, a pesmi nikad kraja:
„Ko nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom
i stanem tad pod prozor tvoj.
I zviždim tad, naš stari znak…“.
Poslednje zvižduke prekida snažan zvuk eksplozije. Delići sata, muzike, boja, filmova, životinja, ljudi – pršte iznad mesta gde se do pre par minuta moglo naći sve što je čovečanstvu bilo potrebno. Podmetnuta bomba uzdigla je ponudu šoping mola na najviši nivo – u vazduh!
Ona i On su na drugoj strani šume, daleko od svega. Grade svoju kuću i nikad neće saznati šta se ovde zbilo.
Vuk Vukčević
