„Dobro, da ga jebem, dokle ćeš ti da biraš muziku?“, upitao je Rista, razdražen bibaperskim improvizacijama koje su već dobar sat kovitlale zadimljeni vazduh u sobi gde su se smestili svi oni koje je poznavao izbliza, a kojih je još mogao da se seti.
„Sve dotle dok nam ti budeš sipao pića“, odgovorio mu je skoro jetko Aca Marksista, vešto baratajući vinilima; jedne je vraćao u kese i odlagao pored imitacije afričke skulpture od laganog, previše slobodno prefarbanog drveta, a druge vadio iz omota i stavljao na gramofon koji nije prestajao da se okreće.
„Pa, ja samo sipam ono što se zateklo kod Milsa. Nisam ja birao ovu kupusovu lozovaču. Milse, je l’ i tebi smeta što sam seo pored flaše?“ Rista je bio vaspitan gost i pedantan alkoholičar, ali tako su sebe doživljavali i ostali.
„Meni ništa ne smeta dok ima šta da se popije“, reče domaćinski raspoloženi Mils, jedna velikodušna pojava, visoka i mršava, neki bi rekli ispijena uprkos tome što se stalno dolivao.
„A tebi, Bobi, da li tebi smeta?“, nastavi Rista sa testiranjem i prebrojavanjem.
„Ne, hvala“, smerno procedi Bobi, dokazani intelektualac sa prirodno širokim interesovanjima, udubljen u misli koje su se nakostrešile kao antene, iščekujući uvod sačinjen od glavne teme i njenih maštovitih, haotičnih varijacija.
„Eto“, zaključi Rista i otpi gutljaj za unutrašnji mir svih spomenutih. Nije trošio reči na zdravicu.
Čarls Mingas je grunuo sa jednim od svojih neponovljivo spojenih malih sastava, neobuzdano i moćno, ekspresnom brzinom donoseći onu oplemenjujuću groznicu s početka druge polovine prošlog veka.
Možda bi sada usledio impresionistički opis muzike koja se čula kao objava s neba, i ponešto o tome kako ti zauvek neverovatni zvuci utiču na istrošene umove i tela omatorelih, nenadano sredovečnih muškaraca, koji su krizu srednjih godina menjali za krizu apstinencije. Možda bi se krenulo i sa nabrajanjem enciklopedijskih podataka vezanih za nastajanje i nestajanje muzike njihove mladosti i zrelosti, pa bi istorijske činjenice zamenili ličnim sećanjima na događaje koji su ih inspirisali da drugačije oslušnu drugačiju muziku. Jer, kada muškarac, napokon, zađe u biološke pedesete, neminovno se oseti kao varalica sa stilom i misijom koga su prevarili iz nedopustivo niskih pobuda…
Sve te stare, dobre navike i njihovo ritualno upražnjavanje, makar na neko vreme, odložio je ulazak njihovog kamarada, s kojim su momentalno razmenili psovke bliskosti i topline jer nije bilo svrhe pozdravljati se s njim kao sa strancem, komšijom, kolegom ili školskim drugom. On je bio Magični i uvek je dobijao ono što je zasluživao, a to se poklapalo sa njegovim zaumnim željama, tako da je duh opuštenosti začas prevladao. Verovatno je razlog tome bila i neotvorena boca fabrički etiketirane rakije u ruci njihovog starog, višestruko oprobanog druga.
„Tako se u kuću ulazi“, reče R. Z. Paja, razvaljen u indijanskoj pozi za meditiranje i duvanje, te ispusti gust dim u tu čast, ne vadeći cigaretu iz usta. Telo mu beše skladno i nabijeno, ali pokreti su bili toliko gipki, gracilni i nežni da su se mogli opisati kao ženstveni, bez imalo pogrdnih konotacija na tu reč. Lice mu beše bledo, fino izvajano i asektsko – beše to lice pesnika, zavisnika od misli lepe ili mirisne prirode…
Buka odobravanja se lenjo proširi po čitavoj sobi, oskudno popunjenoj ali brižljivo nameštenoj.
Svi primete kada je neko darovit, i nije bilo razloga da Magični ima drugačiji tretman, iako se on nije bavio raznošenjem alkohola po kućama već piskaranjem i čak se smatrao piscem, a kao argument za takvu smelost služila mu je gomilica objavljenih knjižica i knjiga, čiji se sadržaj mogao opisati kao zbirka naivnih i opskurnih tračeva. Ali, u pitanju je bio duh vremena i za to stanje nije imalo smisla optuživati ni one u sistemu, ni one izvan sistema. A ekipa u Milsovoj sobi je bila na ivici svakog društva, grupa u permanentnom raspadanju i okupljanju, koja je odavno prestala da brine o krajnjem ishodu jer su se svi prisutni redovno i u pozamašnoj meri odavali druženju sa samim sobom.
Pridošlica se smestio na mesto u središte jednog od ćoškova zakrivljeno ovalne sobe, ali zauzimanje budističke poze u iščekivanju sasvim izvesnog i slatko predvidljivog rakijskog posluženja kao da mu nije donelo nikakvo olakšanje.
„Što si tako narogušen?“ dok mu je doturao više polupraznu negoli polupunu flašu, pronicljivo zagledan u lozovaču uzburkanu od viška metil-alkohola, Rista primeti na inače neraspoznatljivom licu Magičnog kako su mu se raščupane obrve izvile u titrave lukove koji su se skoro dodirivali, što beše predznak visokonaponskog kurcšlusa usled pregrejanog punjenja ili zaledjenog pražnjenja.
„Šta je?“, nadoveza se stražarski odsečno Aca Marksista. „Je l’ ’cialis’ prestao da deluje? Pa, dabome. Moraš da postaneš rezistentan kad ga toliko koristiš. Sve je to kao i s antibioticima.“
„Pička nije bakterija“, pobuni se R. Z. Paja.
„Ali je puna stafilokoka, streptokoka, ešerihije koli, kandide“. Iako flegmatične naravi, od ovolikog nabrajanja Mils poče da gubi glas. Prsti mu behu dugi i sužavahu se prema vrhu, kao prsti istinskog umetnika, i čovek ne bi bio nimalo iznenađen kada bi saznao da je on, u školskom uzrastu, učio da svira neke muzičke instrumente, mada je kasnije prosvirao na sasvim drukčiji način.
„A ne treba zaboraviti ni gonokoke“, dodade smirenim glasom Bobi. „Bez njih ne bi bilo gonoreje.“ Nežna linija njegovih nozdrva, senzitivna usta, razbarušena kosa – sve to je jasno ukazivalo na ljupku moždanu percepciju neuobičajenog inteziteta.
„Da, hvala im što postoje“, odrešito reče Aca Marksista, te se još više unese Magičnom u otromboljenu facu. „Dakle? Što si udrvenio nosurdu umesto kurca?“
„Bože, nemoj im oprostiti jer ovi znaju šta čine“, zakrklja Magični, verovatno od napora da što pre sebi sipa piće, trudeći se da ne prospe benzinski mirišljavu tečnost pre nego je saspe u laringitično grlo. Otpio je dugačak gutljaj, progrgoljio diskontnu lozovaču da je oseti na nepcima i potom progutao kao sirup od koprive u ranom detinjstvu. I bez trežnjenja, i bez opijanja, Magični je izgledao kao profesionalni paćenik: pogrbljenog stasa, uskih ramena, širokih kukova, asimetrično zalizane kose sa gelom bez sjaja, i sa bubuljicom na čelu koja je podsećala na krestu kod ćurana.
„Prike, je l’ i tebe ova muzika čini nervoznim?“ Rista ga upita, uveren da je vreme za filadelfijski soul ili alternativni kantri iz Virdžinije i obe Karoline.
„Od vas ne čujem nikakvu muziku“, reče Magični kružeći po prisutnima vodnjikavim pogledom kakav imaju ljudi-žabe kad ostanu bez naočara za ronjenje i kiseonika za disanje.
„Ti ionako čuješ samo sebe“, produma R.Z. Paja zagledajući šta piše na etiketi boce koju je doneo Magični. Budući da poklanjanje alkohola u društvu nije bila osobina njihovog dežurnog ortaka-pisca, od nedostatka radoznalosti usukani R.Z. Paja poželeo je da proveri o kakvoj se neocarinjenoj trovačini radi.
„Magični, da li ti je dovoljno loše, ili samo izgledaš kao da bi na klozetsku šolju?“ upita Mils, iskreno zabrinut, budući da je ovo bilo stanište njegovih roditelja koji su, poput svih savesnih penzionera, čuvali toalet-papir u nepristupačnim delovima kuhinjskog kredenca. A svoje zalihe je još jutros potrošio na ispisivanje dnevnika koji je uredno vodio, čak i prekucavao razgovetne delove zapisa.
„Šta je, opet neko napravio sranje pa nestala daska?“ prikrivajući paniku i bes, oglasi se Aca Marksista koji je patio od uvećane prostate i često je mokrio, prekidajući se u piću na brutalan način. To mu je bilo nasledno mada mu je otac umro od infarkta, tako da je, ostavši siroče, u svako doba imao na raspolaganju slobodno kupatilo – samo što sada nije bio kod kuće i brinuo se da ne završi čekajući da dođe na red za mokrenje. Nije ugodno kada ti se život svodi na stiskanje, a svi oko tebe se žale kako su u stisci.
„Tebi uvek fali daska“, uvređeno prokomentarisa Rista, koji je sebe smatrao gostom sa uzornim alkoholičarskim manirima u koje je spadalo i pravilo da kad god može bira društvo za opijanje. A prisutne kreature, koliko god bile nagnute na suprotnu stranu od njegove, bili su jedini za koje je mogao reći da su još uvek duševni ljudi sa istrošenim dušama i časno iskrvavljenim srcima. Nije mogao da ih podnese taman onoliko koliko nije mogao da podnese sopstvenu isfronclanu ličnost čiji se karakter zagubio prilikom natezanja između prve i druge bivše žene.
Magični obuhvati pogledom nemilosrdnog milosrđa svu tu razbucanu scenu sa klimavo nepokretnim statistima i skoro da im je zavideo na njihovoj nevažnoj suvišnosti i beskorisnosti u kojoj su tako opušteno uživali da su sami sebi izgledali još nevidljiviji – skoro da bi neko pomislio da oni ipak neku važnu tajnu u sebi savesno i skoro svesno kriju.
Nakon što se izborio za trenutak dramske pauze, Magični iskoristi verbalnu tišinu, te progovori neprirodno svečanim glasom: „Pre dve nedelje, Komisija za istorijsko pomirenje pri kancelariji Evopske unije u Srbiji naručila mi je priču“.
„Au! Šta to treba da znači?“, R.Z. Paja beše toliko šokiran da je mahinalno odložio flašu rakije koju je do tada pomno zagleđivao. Višedecenijsko trgovačko iskustvo sa navučenim dilerima i ubačenim pušerima, psihodeličnim nakupcima i policijskim preprodavcima, naučilo ga je da, gotovo automatski, zaverenički reaguje na sve što mu zamiriše na zaveru.
„Pa što si se smrko, uobraženko?“, dade Aca Marksista oduška svojoj nadrkanoj psihi, te namesti deset puta namršteniji izraz na svom podbulom, loše obrijanom licu, išaranom crvenim flekama po čelu i obrazima. „Ozbiljna firma te angažovala. A to znači ozbiljan honorar.“
„A, to li je, prike“, doseti se vazda žedni Rista. „Tebi teško jer sad moraš gala da častiš.“
Pošto je Magični nastavio da ćuti i posle drugog gutljaja – gledajući u nepostojeće šare na svojim čarapama koje su pokrivale maljave članke i svojim crnilom skladno povezivale skoravljeno prašnjave patike sa iskrzanim nogavicama od uštavljenog džinsa – domaćin Mils, osetljiva duša i posle mnogo bezdušnih raskida sa devojkama i ženama, nađe za shodno da se oglasi s mešavinom blage brige i grube radoznalosti.
„A šta je tema, Magični?“, upita pedagoški, baš kako i dolikuje sinu učitelja u penziji, koji je i dalje davao časove komšijskoj deci predškolskog uzrasta.
Pitanje se pokazalo kao pun pogodak jer Magični odjednom glasno i nekako gorko uzdahnu, zračeći onu vrstu unutrašnje rezignacije kakvu iskazuju ljudi koji su primorani da se predugo suzdržavaju da ne prdnu.
„Ah“, začu se otegnuto zavijanje, koje je zvučalo kao škrgutanje i jecanje istovremeno. „Tema je jebena stogododišnjica sarajevskog atentata“. Sada se već sasvim jasno čulo režanje, praćeno bolnim grimasama koje, verovatno, samo poluanonimni pisac može da izvede.
„Naravno, sa Gavrilom Principom kao glavnim junakom“, dodade Magični, pružajući svojoj ekipi na uvid otvoreno zagonetan osmeh pun prskosnog sarkazma.
Čitava družina, nagnuta nad svojim pićima, na trenutak se ukoči. Neko sklon plastičnim tripovima opisao bi ih kao družinu Pere Kvržice skvrčenu oko tinjajuće logorske vatre.
„Što ga, bre, ne puste da nastavi da živi mrtav, kao što je dosad činio?“, frknu Rista, čineći pokrete kao da će da podrigne ili da se prozeva. „Mislim, kome on više može da smeta? Ni u Bibliji nema toliko mučenog mučenika.“
„Nema Srbina koji više smeta današnjim gospodarima sveta od Gavrila Principa“, reče Bobi s neumoljivim i saosećajnim autoritetom koji zavibrira u vazduhu, utišavajući čak i Mingasove gospelovske eskapade.
„Vala, baš“, složi se Mils. „Njegov slučaj je odavno zajebao i Knjigu o Jovu, i Apokalipsu.“
Aca Marksista se promeškolji, podbočivši se kako bi se počešao po salastim slabinama, nabranog čela, stisnutih usana, spuštenih očnih kapaka, u vidnom naporu da dokuči nešto što mu se činilo suviše besmisleno; a on je inače, kao regularno školovani privatni mislilac revolucionarnog usmerenja, apsurdno doživljavanje sveta smatrao plitkoumnim budalisanjem. Nije mu bilo prvi put da klasna svest počne da ga žulja zatečena pred banalnim čudima otupljujuće svakodnevnice. Progutao je pljuvačku kao isisanu mudrost iz svog više puta pregriženog jezika, te taktički utišano zabrunda, podozrivo fiksirajući drugara koga je smatrao nekom vrstom „zadružnog pisca“.
„Je li, Magični, a kud se tebe setiše za tako složenu temu? Jesu ti iz te… Komisije za književne zločine ili šta već… Je l’ neko od njih čitao nešto tvoje?“
„Aco, ako si marksista ne znači da moraš da pitaš gluposti“, upade Rista u zapitanost svoga druga kao maslina u martini. „Otkad takvi komesari čitaju, ‘leba ti? Oni se bave špijunažom, propagandom i okupacijom.“
„Ma, znam ja šta su komesari, i šta su nevladine krtice-sveznalice, ali ovde se odlučuje na višem nivou. Ipak je ovo za njih strateški mnogo važan dogadjaj. Ne verujem da nisu pažljivo birali ko će šta da piše povodom jednog takvog jubileja. Pa, ovo im je najveća šansa da operu ruke.“
„I ruke, i noge, i genitalije“, poče da nabraja Bobi propovedničkim glasom.
„To i mislim. Glavonje rade generalku jednom u sto godina i ne razumem koji će im moj Magični da im piše prigodan tekst. Jeste on ’subverzivan’ ko spomenari iz devojačke svlačionice za fizičko, ali ovo će ipak biti fešta u rangu najveće vojne parade.“
„Vojna parada? A ja mislio da će da otkopavaju austrougarske grobove i da svojim palim borcima šetaju mošti od Vardara do Triglava“, reče Mils podrugljivo, odajući se rakiji da spere zgađenost koja ga beše namah spopala.
„Čak i da su čitavu proslavu zamislili kao zagrobnu farsu, eto, možda zbog ovog novog pape jezuite“, kao dete razvedenih roditelja iz precrtane radničke srednje klase, Aca Marksista je bio naučio da ne odustaje, naročito kada ostane jedini u trci sa samim sobom. „Ili zbog kliničke smrti u koju je zapao Kralj Evro“, ne koristeći prste, niti papir i olovku, pravio je kladioničarske kombinacije sa prelazima iz nule u nulu, iskazujući svoju kockarsku zadrtost omatorelog sirotana koji potajno želi da bude nešto više od socijalnog slučaja. „Opet mi tu nešto ne štima“, zavrte glavom u neverici, što je često činio kada bi ga fajront zadesio u kladionici „Jezda Plus“, sa zgužvanim tiketima u džepovima.
„Normalno da ne možeš da se naštimaš od tolike zavisti, pa zato i škripiš ko bendžo na esidu“, progunđa R.Z. Paja skiseljenim tonom što je značilo da ga je popušena gandža – iako njegovom rukom sađena, zalivana, obrana i ušuškana u sušilice – previše podigla iz samo jednog razloga: da bi ga spustila kao bačenu šaku pirinča. „Kako, bre, možeš tako da se ponašaš? Zar da zavidiš Magičnom što su ga evropejski kulturnjaci izabrali?“
„Ne mogu da verujem da neko može da zavidi Magičnom“, Mils klimnu glavom u znak dubokog slaganja.
„Ama, zajebite me s vašim izviđačkim kompleksima“, skoro dreknu Aca Marksista, zaneseno zajapuren i izgubljen u žaru partijske diskusije. „Ja se samo pitam, poznajući pisanije Magičnog, kakve veze rokenrol i pornografija imaju sa istorijskim lomovima?“
„Meni je Gavrilo Princip pravi rokenroler“, odlučno mu odbrusi dotad malkice odsutni Magični, a sve zbog zabavljenosti ispijanjem rakije bez prosipanja kao i isto tako preciznim točenjem nove količine iz flaše u čašu, bez da se dva stakla dodirnu uz zveckanje i cangrcanje. „Kao Džeri Li Luis ili Džin Vinsent.“
„A meni je ona Sofija prikrivena porno diva“, Risti se oči zacakliše od zamišljanja lasivnih prizora, pri čemu je svoju od neumerenog samozadovoljavanja obolelu maštu mogao da oslobodi bilo kakvih stega pristojne perverzije jer princezu Sofiju nikada nije video, ni na slikama u debelim knjigama, ni na poučnim kanalima kablovske televizije.
„I u samom Beču su je tretirali kao ’dvorsku damu’, zato što je bila Čehinja“, objasni istinoljubivi, elokvetno načitani i otmeno neuhranjeni Bobi stalešku pozadinu u seksualnoj vertikali bivšeg carstva, dodajući kako ono ipak nije propalo niti zbog raskalašnih orgija, niti zbog diktature monogamije, niti zbog dinastičkog incesta, već je, navodno, za katastrofu kriva srpska sklonost ka prevremenoj ejakulaciji. „Sada se radi na tome da ta verzija postane zvanična“, nastavio je svoje kazivanje dostojanstvenim kikotom. „Jedino ona garantuje nevinost – makar se radilo o nimfomanskoj devici koja nije birala na koga će da nasrne“.
Da bi što pomnije oslušnuli i upili Bobijevu enciklopedijsku viziju, prisutni toliko iskriviše vratove da su nekome sa druge obale nišavskog svetionika mogli da zaliče na družinu Sinji Galeb koja imitira labudove u parenju.
„Otkako sam dobio tu porudžbinu“, otpoče Magični ispovednim struganjem, „kad god pomislim na sve moguće priče o Principu, kažem sebi: Nikada mi se nijedan san nije ostvario ali možda je i bolje što je ispalo tako.“
Ovog puta i leteći kombo Čarlsa Mingasa se pridružio nenadano mučnoj tišini, u kojoj se ćutanje čulo do neba, onog što može da se vidi samo kad se neko nađe metar i po ispod zemlje. Ali ispod posmrtne maske se osećao neizdrživi svrabež, jači od alergije na ljude, med ili penicilin.
„I to ime Gavrilo Princip“, promuca Rista poput pijanog sanjara, „je l’ mu to pravo ime? Meni zvuči kao umetnički pseudonim.“
„Pravo je“, reče Mils. „Još niko nije spomenuo neko drugo.“
„Kako li ga tako krstiše?“, nastavi Rista da zamišljeno romori, prikrivajući začuđenost što se još uvek seća imena svojih bivših žena. „Em ime po prvom arhanđelu, em mu prezime, onako, kurčevito.“
„Pa, Gavrilo jeste Anđeo principa“, progovori Bobi drhtavim glasom čisteći svoje zamagljene naočari. „Znao je kum kako mu je spajao ime sa prezimenom.“
„Uh“, huknu R.Z. Paja, poprilično razbijen od naglog spuštanja, zbog čega je upravo motao novi džoint odmeravajući pogledom težinu mrvljene gandže u potrazi za boljom hemijskom ravnotežom. „Obrni-okreni, sa takvim imenom vredi nekoga ubiti.“
„Ali ne bilo koga“, naglasi Bobi kroz uglačana, debela stakla na naočarima koja su mnogo puta uspešno prikrila sve one sitne, pojedinačne suze što se zadržavaju u oku.
Pošto je i R.Z. Paja bio po prirodi elegantni plačljivko koji je znao kako da mandarinskom tehnikom duvanja osuši tragove suza na obrazima, on nastavi sa svojim zaključcima o indivudalnostima društvenog života: „Za onoga koji odluči da nekoga ubije, taj neko ne može biti bilo ko“.
„Ma, imaš ubistva i ubistva“, ubaci se Aca Marksista češući svoj pljosnati nos ne bi li umilostivio sinuse koji su bili počeli da reaguju na alkohol. „Ali ovo što je uradio Princip, to je stvarno događaj.“
„Nemoj sada i ti da mi tupiš kako je zbog atentata na onog Franca Ferdinanda izbio Prvi svetski rat. On je, bre, bio samo nadvojvoda.“ U Risti se probudi duh pokojnog oca, inače prevremeno penzionisanog konjičkog majora, koji se propio ne mogavši da podnese da mu venčana žena tokom čitavog braka ima viši čin od njega.
„A Poćorek je bio samo Poćorek. Zato i nije ubijen.“ Bobijev smisao za satiru bio je previše epski, ali Rista se nasmejao – možda je rakija cerekom govorila iz njega, budući da mu je prva bivša žena na sudu izjavila kako je prinuđena da se razvede od njega jer je on „čovek bez savesti i podsvesti“. Valjda je htela da kaže kako Rista ne bira žene kao što ne bira ni pića – proba sve što mu dođe pod ruku. Samo je morala to malo učenije da formuliše kako ne bi ispalo da je ona neka paćenica koja je jedva čekala da je neko pokupi i uzme za zakonitu ženu.
„Sve je to bila zavera“, cerek je zamenilo psovačko dranje. „Kad su caru Franji Josifu javili da mu je sinovac ubijen u Sarajevu, starac ih je ladno pitao: ’A šta je tražio tamo?’“.
„Postoji u istoriografiji i ta teza“, primeti Bobi s uzdržanom grmljavinom u glasu, dok su mu se grudi nadimale ispod džempera na ve izrez, zavrnutih rukava i rasparene ranflice iznad šlica. „Stari car nikada nije prestao da sumnja da je za neočekivanu smrt njegovog sina Rudolfa jedan od krivaca upravo Franc Ferdinand. Pored toga, kao pravi, tvrdokorni katolik nikako nije podnosio nemačkog kajzera Vilhelma, ambicioznog luteranca, koga je smatrao pruskim varvarinom. Nepobitna je činjenica da Austrija nije htela da se ujedini sa Nemačkom plašeći se da će tako biti progutana. A Gavrilo Princip je sanjao o jugoslovenskom, ne o germanskom ujedinjenju. Mada me ne bi začudilo da ga optuže kako je pokušao da zavadi Franju Josifa i Vilhelma, tako što je pustio brkove i pisao pesme.“
Nije samo sumnjičavi Rista sa simpatijama gledao u Bobija koji je desnom nogom neprekidno, grozničavo držao neki svoj čarliparkerovski ritam. Naime, uprkos tikovima mentalno stameni Bobi, koji je s nezemaljskom lakoćom sedeo u pozi indijanskog poglavice sa prekrštenim rukama i isturenom bradom, za razliku od ostalih kompanjona nije ispijao rakiju – on ju je nežno i vrlo povremeno srkutao, gotovo lizuckao. Za nekoga ko godinama predaje sociologiju u Ugostiteljskoj školi, Bobi je prilično bukvalno shvatao sintagmu „kratka pića“: bilo je dovoljno da mu samo pokvasite dno čašice i on bi, odsečno mašući rukom, rekao: „Hvala, dosta je“. Naravno, ostali članovi kružoka veoma su cenili tu njegovu osobinu. A ko ne voli da se napije u društvu savesne i odgovorne osobe, dovoljno snažno građene da može da ponese ljudski teret ako dotle dođe da taj teret ne uspe sam da se podigne i probije se do najbližeg legala.
Jedino Aca Marksista, isfrustriran zbog večitog kašnjenja revolucije, nije mnogo cenio Bobijeve misaone manire – smatrao ga je logoreičnim knjiškim moljcem koji hoće da se predstavi kao umni svetac: ovo je imao običaj da mu saspe u lice samo u posebnim trenucima, obično pre nego bi se onesvestio od pijanstva, ili ispovraćao po Bobijevim cipelama sa nadograđenim štiklicama.
Tako je i ovog puta iskoristio priliku da poklopi profesorska naklapanja svog poznanika za koga nikako nije mogao da se seti kako su se združili toliko da su se i posećivali, u vreme kada su imali dozvolu za posete od strane svojih žena, u čijim stanovima su živeli i razmišljali o svetu koji ih okružuje ali ih ne dotiče.
Dok je Bobi besedio nepodnošljivo salonskim glasom, Aca Marksista je desnom rukom stezao sebi vilicu. Kada je školski utrenirani govornik završio svoje – uzgredno, je li – predavanje uz teatralni klimoglav, njegov levičarski oponent je odvojio ruku od vilice i polako prešao njome preko čela.
„Batalite više te teorije zavere“, započe Aca Marksista glasom dželata koji mašta da postane sveštenik. „Princip se pokazao jačim od svih tih naučnih trabunjanja i muljanja. Zar vam nije jasno da je on svetski superstar? Začetnik jedne velike tradicije, koju danas niko ne dovodi u pitanje. Naprotiv, svi pričaju o toj tradiciji, i nikada ne propuste da spomenu našeg čoveka. Jer, gospodo, bez Gavrila Principa ne bi bilo ni Če Gevare, ni Karlosa, ni grupe ’Bader-Majhof’, ni ’Crvenih brigada’. Svi su oni njegovi đaci i sledbenici. A opšte je poznato koliko su dotični zadužili sve nas, obespravljene ali slobodnomisleće ljude.“
„E, ovo je školski primer kako Srbin zamišlja svetsku zaveru“, Rista počeša bradu u potrazi za dokolicom.
„Nisam znao, Acko, da zagovaraš antiteroristički terorizam“, promumla R.Z. Paja dodajući samom sebi ufalčovani, svom dužinom oblizani džoint jer je Mils odbio novi krug da ne sekira roditelje koji su bili verzirani da prepoznaju svaku nijansu zadaha iz usta njihovog odraslog i školovanog ali pogrešno zaposlenog sina.
„Aco, priznajem, izložio si vrlo intrigantnu tezu“, Bobijev ton se isticao nečim neizrecivim, ali od njega su i beduini u iračkoj pustinji očekivali da bude zainteresovan za sudbinu kamila-samoubica. „Ako sam te pravilno shvatio, ti subverzivnost mita o Gavrilu Principu stavljaš u kontekst pop-arta? Ili misliš da je on ikonoklast koji je pobedio filozofiju Endija Vorhola?“
Magični se ukočio, ne shvatajući nerazumevanje sopstvene sudbine koja ga je bacila u ovu sobu, a pre toga ga šutnula u prošlost staru ceo jedan vek; nekako je znao da je napravio grešku što je do kraja saslušao Bobijev suviše upitan komentar, to burgijanje u nenapisanu prazninu, koja mu je ličila na priču što mu se obećala ali mu se nije dala da je zapiše ili uhvati u vazduhu parčetom samolepivog papira. Znojio se s razlogom u koji nije hteo dublje da zalazi, čvrsto ubeđen da je Bobi nehotice udahnuo u svoja pluća gusti dim gandže, pa mu se psihogena smola brzo spustila u nepripremljen stomak i zalepila za završetke vegetativnog nervnog sistema. I on se osećao nepripremljeno ali više nije ni mario za kog vraga je do malopre mislio da mora biti spreman. Pre ili kasnije, ništa neće propustiti.
„Nikad ne reci uvek“, izlete mu iz grla kao zagrcnuti šlajm.
„A-ha“, lenjo mu se odazva R.Z. Paja. „Ovakve razgovore smo već vodili.“
Ova tiho izgovorena dijagnoza izazva umorno mljackanje i coktanje. Cela ekipa je bez problema priznavala, a da ih niko nije pitao, da se oni klone dnevne svetlosti, te da stariji ljudi u Nišvilu gaje loše uspomene na njih što jedino priproste nitkove može da iznenadi. Bilo je vreme kada ih je zabavljalo što regularna svetina misli o njima kao o nepoželjnim izrodima koji su, poput prljavih životinja, bili pomireni sa strašnom zarazom koju su nosili u sebi. To im je, nekada dok su se još upinjali da budu mladi i neprilagođeni, pomagalo da se osete kao divni gubitnici. A što bi rekla Lusinda Vilijams – šta bismo mi bez divnih gubitnika.
„Obrni-okreni“, R.Z. Paja je čežnjivo posmatrao sav taj izdahnuti dim što je mirisao na njegovu izgubljenu i ponovo pronađenu dušu, „ne valja kad bosanski lonac poklopiš tako da ne možeš da ga otklopiš.“
„A i carska gozba presedne ako nema dobre rakije za predjelo“, Magični poče da otvara flašu koju je doneo da se iskupi ne samo neopisivom Gavrilu nego i svim principima koje je prihvatio kao svoje i potom pogazio a da ih se nije odrekao.
Rista iskoristi trenutak opšte zaokupljenosti pripremama za degustaciju nove rakije, potpuno neprovaljene sorte, te se došunja do gramofona, odloži Mingasa u papirnatu kesu i krenu da kopa po neshvatljivo poređanim longplejkama, brekćući od slatkog napora i likujući zbog diždžejske pobede.
Taman kada su se ostali kucnuli i otpijali probne gutljaje, mršteći se od silnog iščekivanja da providna tečnost pokaže svoje dejstvo i otkrije im još jednu nepostojeću tajnu, Kertis Mejfild zapeva o zlosrećnom Biliju Džeku koji beše upucan i mrtav zato što se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, sa pogrešnom bojom kože koju mu je Tvorac podario.
Izgleda da je Milsu prijala ova muzička promena, ili je u upravo probanoj rakiji prepoznao starog prijatelja koji ga je bodrio omamljujućom toplinom, tek on se proteže poput nežno probuđenog i naspavanog mačora i prozbori glasom dobrodošlice i spoznaje.
„Od ljudske prirode još niko nije pobegao, a to naročito važi za ljude. I ko je onda tu prethodnik a ko sledbenik?“
„Jebi ga!“. Rista je prelazio jezikom po zubima, vrlo skoncentrisano, kao da mu se rakija zaturila negde ispod plombi, mada su mu i desni bili sumnjivi i kada nisu krvarili. „Sudbina se nikad ne kocka. Zato uvek dobija. Ona određuje pravila igre, a ljudi moraju da veruju da imaju neku šansu da dobiju u toj igri. A zna se šta se jedino dobije na kraju.“
„Vole ljudi da se igraju, pa to ti je“, pomirljivo zaključi Mils. „A i zaljubljeni su u sudbinu, i to ne kriju.“
„Nije važna sudbina, važna je ideja“, Aca Marksista prezrivo zafrkta.
„Jebote, ti ko da o mamutima pričamo“, odreza Rista s nekom pustinjačkom mrzovoljom – njemu je izgledalo sasvim moguće da mu se sveže popijeni alkohol još nije spustio tamo gde mu je mesto.
„Zašto da ne?“, Aca Marksista je hvatao zalet. „Mamuti su dokazana sila. Dinosaurusi su izmišljotina.“
Začuo se melodičan, zloban i piskav smeh. Više smehova, spontano sinhronizovanih u peronski žamor kakav se razleže u noći bez čekanja na lokomotivu.
Bobi uz nevidljivi naklon, prste leve ruke sa dugačkim noktima, namesti u uspravan položaj, a drugom rukom pritisnu vrh nokta, sve dok nije došao u vodoravan položaj, pogodan za određene vrste mučenja.
„Čovek nikad ne bi postao čovek da nije naučio da ulovi mamuta“, započeo je ravnim, milosrdnim glasom. „Sve ideje proističu iz lova na mamuta. Kako da mu se ne pokvari meso, odnosno kako da ga sačuva a nema leda. Zato su kopali rupe i usput naučili kako se sekira može slomiti i o tvrdu ljudsku glavu.“
Mils se zakašlja zbog prebrzog cuganja, te nastavi promuklo: „Gospodo, ovo je važno da se istakne. Tadašnji ljudi su bili divljaci ali su život ulagali u ideje. Ako ne realizuješ ideju, sjebaće te mamut. Ima da budeš stapkan i izgnječen.“
„Strašno“, ubaci se R.Z. Paja. „Ne možeš da odeš kod Manitua ceo. A onda te Manitu vrati kao škart mamutima.“
„Bio li je još neko osim tih mamuta?“ upita Rista nezainteresovano, svestan da je neidentifikovana brlja definitivno suviše razvodnjena za njegov razigrani, grubo ohlađeni stomak.
„Ja znam samo za Tungu“, reče Magični bez želje da se glupira tako što će se praviti pametnijim nego što drugi misle da jeste. Ionako nije verovao u postojanje tih drugih. Poverljive spodobe u ovoj jazbini nisu bili njegovi blizanci, niti braća po kurvanjskoj materi. Bili su stranci poslati da piju s njim i da ga slušaju dok ima šta da se popije, što je smatrao fer nagodbom sa Višim Silama.
„A, da, Tunga“, priseti se Mils kolekcije stripova koju su njegovi roditelji utopili na buvljaku u pretposlednjoj eri hiperinflacije. „On ih je jahao ko doktor Strendžlav atomsku bombu.“
„Tunga je bio veliki junak, a nije služio narodu.“ Magični okrenu glavu od prozora iako nikakavog odraza nije bilo zbog zakona o prelamanju svetlosti koji ne važi kada nema svetlosti koja dolazi spolja.
„Čudno“, R.Z. Paja se razgovarao sa ostacima svog džointa, za koji je bio uveren da gori brže od fitilja. „A zašto nije služio narodu? Junaci obično to čine, kad ne idu u štetu.“
„Zato što tada nije bilo naroda“, reče Magični, „već samo mamuta i retkih ljudskih pojedinaca koji nisu bili svi podjednako hrabri da napadnu svoje gospodare.“
„To mi zvuči poznato“, promumla R.Z. Paja.
„Mora da se tako osećao i Gavrlo Princip pre atentata“. U Magičnom se probudi pisac sa porudžbinom, gladan para i slave i komfora – svega osim samog kostobolnog pisanja. Hemoroidi su ga stalno podsećali na pogrešan izbor profesije koju niko osim njega nije ni tretirao kao profesiju. Što ga je još više bolelo, u čmaru koliko i u srcu, mada je bol bila različita.
„Eh, da je tad bilo vegetarijanaca gde bi nam bio kraj“, hvatala je Ristu nostalgija za onom kupusovom lozovačom koju su već bili popili. Ova nova rakija je suviše ličila na Magičnog, očigledno ju je birao po svom ukusu, s namerom da družbu što drži duže treznom kako bi im kukao o svom novom spisateljskom problemu. Onako načet a kvarno nenapit, Rista nije znao na koga da bude kivniji, na Magičnog ili na Gavrila Principa.
„Risto, zajebi me s negativnim utopijama.“ R.Z. Paja je protestovao anesteziranim glasom. „Ako brstim travu po ceo dan – šta bi mi ostalo za motanje?“
„Aleksandre“, obrati se Bobi ukrućenom kolegi koji je izgledao kao neko ko stondira protiv svoje volje. „A kada se u tvojoj hipotezi pojavljuju majmuni? Pre ili posle Darvinove teorije o evoluciji?“
„Bobi“, odvrati mu Aca Marksista otvoreno trockističkim tonom, „majmuni su nastali od Darvina. Za tvoju edukacaju, taj bankrotirani reakcionar se toliko majmunisao da je jedne večeri zaboravio da popije svoju dozu ambrozije. A trezan čovek, čak i ako je Englez, može svašta da učini.“
„Dakle, on je izvršio genocid nad mamutima“, reče Rista. „Tipično za jednog Engleza.“
„Ali, ako smem da primetim“, Bobi se, u duhu akademske rasprave, učtivo uzvrpoljio, „Darvin je prepisivao od Maltusa, koji je sasvim otvoreno iznosio rasističke ideje i nudio rešenja u skladu sa svojim učenjem o gladnima i sitima.“
„Prepisivati nije što i genocid počiniti“, primeti Mils. „Naročito nad mamutima koji sigurno nisu bili lak plen.“
„Mamuti su nestali u vihoru revolucije, to mi je jasno“, R.Z. Paja je dugo mrcvario ugašeni opušak, iscrtavajući njime koncentrične krugove po dnu pepeljare. „Ali, gde se denula revolucija, je li, Acko?“, upilji se u pogurenog ortaka kao da je ugledao stabljiku konoplje kakve su džikljale u okolini rodnog sela žene koja ga je usvojila i očuvala.
„Povukla je vodu za sobom“, britko mu uzvrati Aca Marksista.
„I otišla u Veliki Obljaj da se druži sa Gavrilom Principom“, dopuni ga Bobi, bez želje da se kači sa dijalektikom, čak ni na pirotskom dijalektu koji mu po krvnoj liniji beše usadjen. Možda je zato rapidno ogluveo tokom prethodne dve decenije, mada je bio vagnerovski sklon glasnom slušanju glasne muzike, a imao je i glasnu ženu sklonu vikanju, vrištanju i dranju kože s njegovih ledja – što se ne može bez poštenog muškog urlika podneti.
„Jebi ga“, iscedi Magični iz sebe gorki uzdah. „Izgleda da se od njega ne može pobeći.“
„Od koga? Od Bobija?“ Aca Marksista nehotice klimnu glavom, dajući do znanja da je napadno tolerantni srednjoškolski profesor, koji o svemu ima brbljivo mišljenje, stvarnija opasnost u odnosu na elementarne nepogode koje donose priroda i društvo.
„Ne od Bobija nego od Svetog Gavrila“, ispravi ga Magični.
„Hvala za poređenje, drugovi moji“, uskliknu dostojanstveno Bobi, i ne pokušavajući da prikrije ushićenje što ga je sveg preplavilo i kao mrtvački znoj oblilo. „Naravno da se niko ne može meriti sa tim herojem“.
„Jeste, to stoji“, reče pomalo razdražljivo Magični. „Samo, stoji i pravilo da što je veći heroj – to je teže pisati o njemu.“
„Zašto se mučiš ako ti se ne piše?“, upita Aca Marksista, prinoseći čašu ustima. Kod njega je svaki alkohol klizio kao revolucija koja teče. Tako su ga zadojili još na maloj maturi. „Imaju oni pun lager dobrovoljaca za tu rabotu. Valjda ne misliš da si nezamenljiv?“
„Ne radi se o meni, nego o honoraru. On je nezamenljiv.“ Magični je čvrsto stezao svoju slavsku čašicu dok je objašnjavao pozadinu crnih rupa u crnom Kosmosu.
„Znači, potrošio si ga na sebe umesto na kurve“, žalostivo zaključi Mils.
„Pa kad u ovom gradu nema poštenih kurvi“, Magični poče da brani svoju alavost od koje ga ni babine bajalice nisu uspele da izleče.
„Izduvao si ga, a?“, R.Z. Paja mu udeli jedan požuteli, krnjav osmeh. „Ko onaj viski što sam ti ga onomad poklonio da ga otvoriš kada jednom i ja umrem“, zastade zamišljajući scenu gde se nije videlo ko se s kim i od koga oprašta, a potom procedi kroz optužujući kez: „E, pa, duvaj ga, Magični“.
„To i radim“, sleže ramenima pokunjeni pisac, zagledan u prizor koji ga je motrio iz daljine: zidovi su se razdvojili, smanjili se i ponovo iskrsli uz veliku buku i oblake zagušljive prašine od krečnjaka, neprestano formirajući šestorouglove umesto četvorouglova kada bi se sastavili.
„Ako već ne možeš da ih odbiješ, što im ne uvališ onaj tvoj pokušaj eseja koji si pisao o ’Divljoj hordi’?“ U skladu sa surovim levičarskim drilom kojem se dobrovoljno podvrgao, Aca Marksista bi dobijao napade lojalnosti tek kada bi mu neki drug naglavačke upao u septičku jamu. „Misliš da će da primete razliku između ’Mlade Bosne’ i ’Divlje horde’? Ma, nema šanse.“
„Kako da primete“, reče Bobi s vatrenim ubeđenjem, „kad su za njih i jedni i drugi ista vrsta bandita koje treba likvidirati, i fizički i psihički.“
„Ispiranje mozga mrtvacima“, primeti R.Z. Paja, umoran od naizmeničnog naduvavanja i splašnjavanja.
„Pa, to je ono što nam sve vreme rade, zar ne?“ Iako je pitanje bilo retoričko, Bobi ovoga puta nije zvučao kao potkovani intelektualac u paradnom kasu. Mogao je da se prepozna predumišljaj u njegovom prkosu, ali nije bilo tog teroriste koji bi se, nenaoružan, inatio s Bobijem.
„Bobi, bre, čekaj malo“, oglasi se Rista koji se umorio od preganjanja sa novom rakijom, pa ju je jednostavno ispijao bez upozorenja kad god bi mu se našla na dohvat ruke. „Mani više teoriju. Nismo mi još mrtvi. Mislim, nismo još dovoljno mrtvi, razumeš?“
„Ja bih pre rekao da nismo dovoljno živi“, uljudno se oglasi Bobi. Sa dva prsta na otvorima nozdrva, njuškao je vazduh, što beše nagoveštaj da je zaokupljen pokušajem da predvidi karakter proćerdanog vremena.
„Teško je u tim stvarima napraviti razliku. Izgleda kao da nema jasno postavljene granice“, skrušeno produma Magični. Njegovo utronjano bledo lice postalo je sivo. Razmišljajući koja je najgora od svih muka koje su ga spopale, skroz se upleo u mrežu svojih prostoproširenih misli.
Odnekud se začuo časovnik kako nesmetano i bestidno otkucava sekunde kao da recituje samoglasnike iz neke avangardne pesme kakve su se pisale u doba pre Velikog rata. To beše znak da je Kertis Mejfild odložio svoju gitaru i svoj falset, pridružujući se poslednjim izabranim slušaocima u ovom delu sveta, gde se nijedan okrajak Delte Misisipija ne ukršta sa Drumom 61 i Rutom 66.
Neprozirna atmosfera beše u isto vreme ispunjena zujanjem mumlajućih molitvi i psovki, kao i alkoholisanim isparenjima neizrecive težine.
U skladu sa svojom ulogom domaćina, neopterećujuće pripiti Mils je smatrao kako je na njega došao red da se pobrine oko sledeće muzike. Shodno bogatom iskustvu u baratanju svojom kolekcijom – koja se sporo smanjivala budući da niko od mlađih rođaka i komšija nije bio zainteresovan da im pokloni poneki vinil – nije dugo čeprkao i tražio; verovatno nije ni bio načisto šta uopšte želi da čuje. Znao je samo da nikada nije voleo pomodne razgovore o „poslednjim muzičkim željama“.
Tri ćutanja kasnije, zauvek opičeni Bo Didli započe zaprašivanje džungle svojom tika-takajućom, dum-dumastom, kockastom gitarom uključenom u nepoznatu teslinsku struju mistično visokog napona; dok je strugao i okidao žice u obliku zategnute munje, transično je dozivao opako zgodnu devojku Monu, koja je čas koketno vrckala u oznojenom mraku, čas otkačinjala napaljene frajere – sve dok zaumno podrhtavanje ne obuze sve preostale koji su se usudili da nastave da prate nenadjebivi didlijevski ritam. Kada je Veliki Vrač zapitao, bez uvijanja a sa mnogo zavijanja, „Koga ti ono stvarno voliš?“, kao da je u skočanjenoj, od dokonog džemovanja skoro ubuđaloj sobi, neko podigao ruku upozorenja. Bilo je prekasno da se sada stane ali i prekasno da se proglasi predaja, primirje ili razlaz.
„Skroz smo propali a hrabrost stekli nismo“, pokislim glasom objavi R.Z. Paja.
„Za propadanje ti nije potrebna hrabrost“, primeti Bobi čiji je glas bio suv kao ćegarski barut.
„Hrabar čovek ne propada“, Mils je zaneseno mrdao glavom, klanjajući se Didliju koga je ponovo otkrio u novoj dimenziji veličine, ne čudeći se šta je sve propustio da zaboravi. Nije bilo boljeg poteza nego prepustiti se luckastoj vožnji tokom koje ti šofer automehaničarskim rečnikom objašnjava kako se ne može suditi knjizi na osnovu korica.
„Nema hrabrog čoveka“, zagudi Aca Marksista s ukusom mlakog besa u glasu. „Postoji samo propalica koja greškom otkrije Boga, pa se pretvori u prosjaka.“
„ Acko, ko je tu greška – Bog ili prosjak?“ R.Z. Paja pripali cigaretu, mašući rukama kao da ne zna kako da sleti nakon vijugavog letenja.
„E, to ćeš morati da pitaš njih“, odsečno odgovori Aca Marksista te ustade da ispoštuje svoju prostatu i da se olakša suvišnog tereta. Prokleto svestan kako nikakvo pišanje uz vetar ne uspeva da otkloni onaj ropski osećaj nadimanja dole oko pupka. Čovek se prosto ne može nadati da će sresti finijeg gospodina od Ace Marksiste kada razdrljeni levičar sa snishodljivom elegancijom odlazi prema taoletu, kao da zalazi iza horizonta.
„Hrabrost je nužda, sve ostalo je beskorisni luksuz“. Dok je posmatrao ozbiljno zatateturanog ortaka kako se neustrašivo gega prema vratima, Risti se zatalasaše mokre misli, pa je morao da se potrudi da ostane stabilan na spljeskanoj guzici.
„Eto, ja imam muda“, nastavi razdraženo. „Moja dva braka su dokaz da, bez obzira što sam pizda, ipak imam muda. Je l’ tako? Jeste.“ Dežmekasti, proćelavi mudonja unese malo dijaloga u svoj tročetvrtinski monolog. „Pa? Šta s tim? Evo me gde sam završio.“ Najedared se osetio kao čovek koga je duh napustio i duže vremena ostao dalje od njega. Neugladjeno ponašanje mu od detinjstva ne beše odbojno, iako je počeo redovnije da pije alkohol tek na početku drugog polugodja trećeg razreda gimnazije.
„Ko god ima velika muda završi tako što češe ista i uzdiše bez razloga“, reče Mils i pogladi svoj ravni stomak koji se retko odvajao od kičme obeležene išijasom.
Vazduh beše zagušljiv i pun tmastih, tmurnih oblaka od duvanskog dima, što je disanje činilo izuzetno teškim svi tipovima ljudima koji nisu bili savršeno zdravi. Izgužvana ekipa se trudila da hladnokrvno gleda isped sebe, ali to ne potraja duže od pet i po taktova Didlijeve pesme „Ja sam muško“. Sa izuzetkom Bobija koji je, za divno čudo, umeo kulturno i da ćuti, ostali nakriviše vratove na nimalo rafiniran način. Sa gotovo religioznom nevericom, rasejano su se osvrtali u potrazi za nekom flašom koja nije bila ispražnjena. Zaludan im beše napor jer neizgovorljiva praznina beše zavladala u svakom kutku nebeskog bara.
Pognuvši glavu, kao da je nadole vuče težina namrštenih obrva, Magični reče mračnim glasom: „Znam da nikada neću napisati priču o Gavrilu Principu. Biće da je nisam zaslužio. Ali od njega sam naučio nešto mnogo veće od bilo koje literature“.
„Šta li to može biti?“ upita Mils nevino, sa raširenim očima koje bi radije da ne budu ovde opisane.
„Važno je da izvršiš samoubistvo ali tako da posle ne robijaš zbog toga“, saopšti Magični, zabacujući proširene vene na lobanji unazad – sa željom da se oseti makar na trenutak uspravno.
„Ovakve razgovore smo već vodili.“ R.Z. Paja reče i zadrža svoj osmeh još dugo pošto je ispunio svoju svrhu.
Zoran Ćirić
Autor grafike : Budimir Dimitrijević
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
