Ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović rekla je u intervjuu listu „Politika“ da bi se Studijom o proceni uticaja na životnu sredinu rudnika litijuma dobilo mišljenje struke da li i kako Srbija može da koristi litijum kao razvojnu šansu.
Uloga Ministarstva za zaštitu životne sredine i ministarke nije da brine o razvojnim šansama već o potencijalnom negativnom uticaju bilo koje privredne aktivnosti na životnu sredinu.
Irena Vujović ovakvim izjavama dodatno umanjuje poverenje, ako ga je i bilo, u studije koje ministarstvo poručuje.
Umesto da čvrsto kontroliše rad privrede i bori se za očuvanje životne sredine i ukaže na svaki negativni uticaj, samim tim i da sankcioniše i utiče na sve zagađivače da se pridržavaju zakona i budu odgovorni prema ambijentu u kome posluju, Irena Vujović se prilično otvoreno navija za privredne aktivnosti koje dokazano svuda u svetu nanose veliku štetu životnoj sredini.
Građani Srbije su opravdano zabrinuti za svoju budućnost i svoju zemlju i ministarka bi to morala da zna.
Morala bi da zna da nam nedostaje oko 320 pogona za preradu otpadnih voda, da nam je vazduh godinama već u vrhu najzagađenijih u svetu, da se u Srbiji spaljuju guma, plastika i izolacija sa kablova u šumarcima pored puteva, da su nam gradski potoci pretvoreni u fekalne kolektore, da nam deponije gore ponekad mesecima, da nemamo odgovarajuće pogone za zbrinjavanje reciklažnih sirovina, a ništa od toga nije ni pomenula.
Ministarstvo za zaštitu životne sredine mora da brine o svemu pomenutom mnogo pre nego što vodi brigu o stranačkim interesima ministarke.
Aleksandar Anđelković
predsednik Odbora Narodne stranke za zaštitu životne sredine
