Проблем напуштених животиња на улицама широм Србије није део ниједне политичке расправе, а морао би да буде.
Нема званичних података о броју напуштених паса. Оно чега има је често непрецизно и нетачно, укључујући и евиденције о чипованим псима, које су корисне само приликом потраге за псима који су се изгубили.
Неодговорност власника и неретко узгајивача пада на терет одговорних појединаца, а њих не чује ниједан државни орган. Кључни проблем је и то да злостављање и напуштање животиња остају без казне.
Од више од 6.000 кривичних пријава за злостављање животиња, до суда не дође ни 10 одсто. Новчане казне су и 100 пута мање него у другим европским државама. Азили су у катастрофалном стању и најчешће су трагичан исход за псе.
Државна ревизорска институција је указала на проблем великог броја нерегистрованих одгајивачница које послују без скоро било какве контроле и надзора, али слух за ова питања очигледно не постоји.
У Грчкој је на пример казна за напуштање животиње између 5.000 евра и 15.000 евра. У Француској је казна до две године затвора и до 30.000 евра, у Италији до годину дана затвора и до 10.000 евра. У Србији најчешће казне нема.
Народна странка овим путем апелује да се на дневни ред седнице парламента уврсти измена Закона о добробити животиња. Да напуштање животиња буде квалификовано не као прекршај, већ кривично дело, запрећено казном затвора од најмање годину дана. Да се новчане казне без даљих одлагања повећају и да се системски и свеобухватно размотре модалитети да власници паса од првог дана узимања новог члана породице буду обавезани на одговорност.
Било би пожељно да Београд као престоница буде први који ће применити измене, захваљујући којима ће се број напуштених паса смањити, а већ напуштени пси збринути.
Различити модели контроле популације већ имају одавно своју примену у многим државама, зашто да Србија не буде једна од њих?
Препрека за решавање овог проблема је и то што се сваки град или општина на свој начин баве напуштеним псима. У питању је комплексан проблем који се мора решавати од врха, јединственим системом и свеобухватним радом ветеринара, еколога, социолога, али и носиоца власти.
Решење увек постоји, а моралну одговорност за његово одлагање носи свако од нас. И опет ћемо проћи поред гладних уличних паса и најчешће за било какав трагичан исход окривити њих. Неморално с људске стране.
