Kako je naveo potpredsednik Narodne stranke, Borislav Borović, sve vlasti u Srbiji od 2000. godine do danas su zastupale manje-više politiku pridruživanja EU kao neupitnu, a da nikada nije urađena kost-benefit analiza dobiti i troškova koje bi donelo pridruživanje, iako je ogromna većina kandidata to uradila.
- Često pod sloganom “EU nema alternativu”, što je logički nonsens, četvrt veka se vodila politika bezuslovnog oslanjanja i umrežavanja sa EU sa elementima pretvaranja Srbije u tipičnu koloniju. Srbija je gotovo potpuno predala svoj finansijsko-bankarski sektor, trgovinu i lance snabdevanja, velike poljoprivredne kombinate, izvore pitkih voda, subvencionisala kompanije iz EU, duguje pretežno zapadnim fondovima i bankama, menjala ekonomske zakone u skladu sa EU… tako da je sada objektivno teško naglo promeniti ekonomski kurs. Teško, ali ne i neizvodljivo. Ali svakako neophodno, ako to znači ekonomsku korist za Srbiju. Mnoge stvari su se u međuvremenu promenile u odnosima EU i Srbije, poput za Srbiju neprihvatljivog ultimativnog uslova našeg članstva u EU defakto priznanjem naše južne pokrajine kao nezavisne države. I okolnosti u samoj EU su se pogoršale, pre svega ekonomske. EU tehnološki i investiciono ozbiljno zaostaje za svojim konkurentima iz Azije ili Amerike, što je nedavno potvrdio i Mario Dragi, bivši guverner Evropske centralne banke, označavajući stanje „laganom agonijom“. EU ima probleme i sa energetskim snabdevanjem posle uvođenja sankcija Rusiji ali i sa kritičnim sirovinama za industriju. Ove teškoće EU će sigurno značiti i manje investicija iz EU u našu zemlju, ali i opadanje interesa za proizvodima sa našeg tržišta. I to u dužem vremenskom periodu. Da li ćemo kao zombiji sedeti i očekivati od EU birokrata da nam „pomognu“ znajući da su i sopstvene članice dovele u tešku situaciju nerazumnim političkim odlukama? Ili ćemo delovati proaktivno tražeći alternativni put, koji ne bi značio prekid odnosa sa EU, već “diverzifikaciju” saradnje sa drugim ekonomskim organizacijama, pre svega sa BRIKS-om. Nevolja je što je EU politički konstrukt par ekselans, koji isključuje takvu saradnju pa bi, i da se nekim čudom nađemo u EU, to značilo recimo raskid sporazuma sa Rusijom i Kinom o slobodnoj trgovini. Ali to mora biti naš izbor i naša promišljena odluka i zato moramo planirati i analizirati na dugi rok. A kakvu nam sudbinu namenjuje EU, pokazao je izveštaj koji je pripremio upravo Mario Dragi, gde Srbiju pominje ne kao partnera, već kao sirovinsku bazu. I to ne samo litijuma, već i nikla i kobalta za EU industriju. Nešto kao „evropski Kongo“. Da li je to naša šansa ili sudbina rudarske kolonije? Sa druge strane, BRIKS je ekonomski rastuća organizacija i to ne spore ni njihovi oponenti, osim nekih ideološki isključivih političkih aktera u Srbiji. Već sada u učešću u globalnom BDP-u je na 37 odsto, naspram G7 čiji udeo je oko 30 odsto. Zemlje BRIKS-a nemaju problema sa energentima, generalno sa kritičnim sirovinama, naprotiv. Iako je privreda Srbije naslonjena na EU, robna razmena sa zemalja iz BRIKS-a je u konstantnom porastu. Tako je Kina izbila na prvo mestu među investitorima u Srbiji. Za razliku od EU, BRIKS sve bitne odluke donosi konsenzusom, a tu je i Razvojna banka BRIKS sa ozbiljnim finansijskim potencijalom za pomoć zemljama članicama. A i odnos prema statusu Kosova je dijametralno suprotan od stava EU, što može i trebalo bi, biti odlučujuće. Ne upadajući u zamku bilo koje političke propagande, moramo da uradimo ono što smo propustili oko EU, da kvantifikujemo koristi i štete približavanja i eventualnog članstva u BRIKS-u. Posebno u situaciji kada imamo otvoren poziv da se priključimo BRIKS-u, nasuprot EU u koju verovatno nikada nećemo ući. I za BRIKS isto važi – Srbija mora da preuzme kontrolu nad sopstvenim resursima kao uslov uspostavljanja ekonomskog i političkog suvereniteta. Vreme je da se razvijamo, ne po nečijem diktatu, nego u svoju korist. Ako smo propustili „pad Berlinskog zida“ i stvaranje unipolarnog sveta, bila bi katastrofa da sada ne reagujemo na stvaranje multipolarnog sveta i ne prilagodimo se, nave je još Borislav Borović.
