Država Srbija je u paradoksalnoj situaciji, jer već nekoliko decenija sve vlade ekonomsku politiku zasnivaju na gotovo paničnom privlačenju stranih investitora, megatrgovinskih lanaca, uključujući i farmaceutske lance, banaka, mobilnih operatera, osiguravajućih kuća… dajući im neretko povlašćen položaj u odnosu na konkurenciju u zemlji i tretman polubožanstava. Istovremeno bi morala da prati njihove tržišne zloupotrebe i da ih sankcioniše po zakonima Srbije, jer najviše stradaju građani i njihov standard, a posledično i čitav ekonomski sistem u celini. Razlog odsustva reakcija kao da leži u bojazni da se strani investitori “ne naljute i napuste Srbiju”, a i “nije red” da se kontrolišu oni na čijim su promocijama i dovođenju u Srbiju učestvovali i njeni najviši zvaničnici.
Tržišta koja su klasični tržišni oligopoli, što je slučaj sa Srbijom u mnogim granama, sklonija su dogovorima konkurenata na tržištu. Ti dogovori ne moraju da znače samo dogovaranje krajnje cene, već su varijacija mnogih instrumenata poput fiksiranja cene, kvote i drugih ograničenja, geografske podele tržišta, podele kupaca, dogovora o učestvovanju na tenderima, skriveni rabati…
Narodna stranka je već upozoravala i na paratrgovačke kondicije kojim trgovački lanci uslovljavaju dobavljače da uopšte mogu da robu prodaju kod njih i na taj način u startu dižu cene i do 30 odsto. Politička volja i rešenost države da stane na put zloupotrebama monopola je ključ u sređivanja situacije na tržištu, jer već sada možemo govoriti i o klasičnim kartelima od kojih su neki od njih čak delovi međunarodnih kartela.
Na ruku Komisiji za zaštitu konkurencije ne idu ni ovdašnju zakoni, pa je teret dokazivanja tržišnih zloupotreba otežan. Komisiju bi trebalo kadrovski i tehnički opremiti da odgovori ovom zahtevnom poslu.
Pozdravljamo nameru komisije da ispita zloupotrebe kod određenih trgovinskih lanaca, ali te “akcije” ne smeju biti kampanjske već kontinuiran proces, dakako neselektivan sa stalnom nadogradnjom propisa koji regulišu ovu oblast. Inače će ishod biti kao u slučaju ispitivanja zloupotreba mobilnih operatera, gde je zaključeno da nema dogovaranja iako nisu dati nesumnjivi dokazi za to. Ili čak i kad se to dokaže, kao u slučaju trgovaca sportskom opremom, kazne budu simbolične, iako one mogu biti i do 10 odsto ukupnog godišnjeg prihoda. Pitanje je gde bi trebalo da ide naplaćeni novac. Najpravednije – oštećenim građanima.
I nije samo reč o trgovinskim lancima, opšte zakonodavtvo nije precizno regulisano ni u drugim oblastima. Recimo finansijskom sektoru, kod banaka ili osiguravajućih kuća i to je tek ozbiljan problem, jer strane banke drže blizu 80 odsto aktive u Srbiji, a znaci kartelizacije se primećuju i kod ostatka koji je u rukama “domaćih” vlasnika. Dovoljno je samo pogledati koliko “matice” banaka zarađuju u domicilnim državama, a koliko u regionu, odnosno Srbiji. Zato i insistiranje na kadrovskom i institucionalnom jačanju komisije, jer je stvar “zapuštena”. Karteli uvećavaju svoj profit monopolskim cenama, diktiranjem uslova prodaje, restriktivnim sporazumima… Marže kod trgovinskih lanaca su recimo za osam godina duplirane, jer su 2016. godine bile 19 odsto, a ove godine idu i do 38 odsto.
