Заклањајући се иза Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, држава у пракси често изиграва и симулира примену тог закона, претварајући суштину закона у његову супротност. Ако јој закон омогућава да ускрати податке “уколико се тиме угрожава живот или здравље неког лица”, како назвати ускраћивање података када су животи грађана већ изгубљени?
Тако, после трагедије у Новом Саду у којој је живот изгубило 14 људи, а троје се боре за живот, државни органи су одбијали да открију податке о реконструкцији железничке станице у Новом Саду, правдајући то тиме да „страни партнери” нису сагласни да се ти подаци објаве. Слично је и са ускраћивањем других података који се наводе у закону.
Кад држава ускраћује информације од јавности са образложењем да би то “отежало откривање и процесуирање кривичног дела, угрозило управљање економским процесима или угрозило животну средину”, онда се јавности заправо ускраћују информације да ли у потписаним споразумима постоје елементи кривичног дела, економске штете по државу или угрожавања животне средине.
У Србији се крчме њени ресурси, продаје имовина, уговарају послови, а да јавност нема готово никакав увид шта држава потписује у име правих власника тих ресурса и имовине – грађана ове државе. Ово више није изузетак него правило. Државним тајнама се проглашавају готово сви уговори или делови уговора, који битно утичу на економску, политичку, еколошку или безбедносну перспективу Србије.
Једино оправдано ускраћивање је у случају података из области безбедности земље и података којим би се повредило право на интелектуалну и индустријску својину. Остали комерцијални уговори морају бити јавни. Уосталом, Устав Србије у члану 51. гарантује да свако има право да приступи подацима од јавног значаја који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења у складу са законом.
