Zaklanjajući se iza Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, država u praksi često izigrava i simulira primenu tog zakona, pretvarajući suštinu zakona u njegovu suprotnost. Ako joj zakon omogućava da uskrati podatke “ukoliko se time ugrožava život ili zdravlje nekog lica”, kako nazvati uskraćivanje podataka kada su životi građana već izgubljeni?
Tako, posle tragedije u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 ljudi, a troje se bore za život, državni organi su odbijali da otkriju podatke o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu, pravdajući to time da „strani partneri” nisu saglasni da se ti podaci objave. Slično je i sa uskraćivanjem drugih podataka koji se navode u zakonu.
Kad država uskraćuje informacije od javnosti sa obrazloženjem da bi to “otežalo otkrivanje i procesuiranje krivičnog dela, ugrozilo upravljanje ekonomskim procesima ili ugrozilo životnu sredinu”, onda se javnosti zapravo uskraćuju informacije da li u potpisanim sporazumima postoje elementi krivičnog dela, ekonomske štete po državu ili ugrožavanja životne sredine.
U Srbiji se krčme njeni resursi, prodaje imovina, ugovaraju poslovi, a da javnost nema gotovo nikakav uvid šta država potpisuje u ime pravih vlasnika tih resursa i imovine – građana ove države. Ovo više nije izuzetak nego pravilo. Državnim tajnama se proglašavaju gotovo svi ugovori ili delovi ugovora, koji bitno utiču na ekonomsku, političku, ekološku ili bezbednosnu perspektivu Srbije.
Jedino opravdano uskraćivanje je u slučaju podataka iz oblasti bezbednosti zemlje i podataka kojim bi se povredilo pravo na intelektualnu i industrijsku svojinu. Ostali komercijalni ugovori moraju biti javni. Uostalom, Ustav Srbije u članu 51. garantuje da svako ima pravo da pristupi podacima od javnog značaja koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja u skladu sa zakonom.
