У гаранцију за враћања дуга не сме бити укључено власништво над јединим породичним домом који би био укључен у намирење дуга дужника према повериоцу.
Србија, уосталом, има дугу демократску и цивилизацијску традицију када је у питању ова област. Још је далеке 1836. указом Милоша Обреновића било забрањено да се сељаку одузму дом и средства за рад на име дуга.
Многе земље, попут Мађарске, увеле су мораторијум на извршења на једином дому или стану у којем живи дужник како би зауставиле ескалацију бескућништва.
Изменама Закона о извршењу и обезбеђењу из 2018. године чак је појачана репресија над дужницима и практично елиминисана јавност извршног поступка.
Овај антицивилизацијски закон је извршне дужнике сврстао у ред најокорелијих криминалаца, а насупрот томе, део судске власти је на мала врата предао јавним извршитељима.
Поступци се воде по убрзаном поступку, па дужници више немају правних средстава да се боре. Ту су и неразумно високи трошкови извршног поступка, незабележени у било којој држави чак и у окружењу. Поред кршења Европске конвенције о људским правима и гарантованог права на дом, крше се и уставне одредбе о неповредивости стана.
Србија мора системски да реши питање права на дом као минималну цивилизацијску тековину и брука је за ову државу да самоорганизовани грађани буду последња одбрана обичних људи од тајкуна, банака и извршитеља.
Право на дом не сме да зависи ни од храбрости појединца ни од добре воље судије нити активиста, већ мора бити системски загарантовано право у измењеном Закону о извршењу и обезбеђењу.
Борислав Боровић
председник Одбора Народне странке за привреду и финансије
