Ако су бирачи на изборима дали право одређеној политичкој опцији да управља државом и њеном имовином у одређеном мандату, нису им дали право да то раде неконтролисано, без икаквих ограничења и у потпуној тајности.
Скандал је са каквом ароганцијом ова власт објашњава поверљивост потписаних уговора и одбијање да скине тајност са њих, иако се ради о стратешким ресурсима или пројектима велике вредности и значаја. Чуди и млако залагање јавност и већине опозиционих странака да се овој пракси стане на пут.
Устав Србије гарантује право јавности да добије све информацијама од јавног значаја и никакве одредбе комерцијалних уговора то право не могу укинути нити негирати.
Страни или било који партнер државе може захтевати и добити одређену поверљивост у делу његовог финансијског пословања у реализацији тих уговора.
Потпуно је разумљиво да тајност и поверљивост прате уговоре о набавкама за потребе војске или споразума из области безбедности, али за чисто комерцијалне уговоре не постоји ниједан разлог за тајност тих уговора кроз бесмислен изговор „то тражи страни партнер“.
Дешавања на Аеродрому Никола Тесла ових дана, поново су актуелизовала питања државних тајних уговора. Иако је влада одмах по потписивању обећала, да ће уговор о концесији аеродрома јавно објавити, до данас се он крије од јавности, али и од правог власника – грађана Србије.
Медијско спиновање министра Горана Весића и позивање на уговор којег се наводно не придржава концесионар – француска компанија Ванси, има само маркетиншку употребну вредност за режим али не и суштинску вредност за друштво, јер нико не зна о чему се заправо састоје права и обавезе државе и концесионара.
Поред оперативних обавеза концесионара која су дошла у жижу после невероватних чекања и малтретирања путника изазваних организацијским хаосом Вансија, постоје и друге крупне недоумице око концесије.
Ради се о питањима имовине аеродрома пре и после истека концесије, плаћања осигурања на имовину, обавезности технолошког оптимума, немогућности да концесионар пренесе концесију на друго правно лице пре истека концесије, контроле испуњавања обавеза концесионара, механизама те контроле, па све до евентуалног раскида концесија уговорних страна и последице тог раскидања итд.
Да ствар буде гора, влада је под „обавезу“ тајности и поверљивости уговора, обухватила и неке домаће компаније попут прорежимског „Миленијум тима“, а јавност је такође ускраћена и за информације о претходним студијама које се односе на исплативост или изводљивост одређених пројеката, које би показале да ли је и који је био интерес државе да уопште уђе у такав аранжман и да ли је и под којим условима било јавно надметање које би довело до оптималних економских ефеката или се радило о непосредном уговарању на штету државе.
Борислав Боровић
председник Одбора Народне странке за привреду и финансије
